ponedjeljak, 18 Septembar 2017 13:25

Kinetička arhitektura

Autor: Slaviša Kondić, d.i.a.


Arhitektonski objekat dosta dugo smatran je statičnom kategorijom. Arhitektonska ostvarenja sagledavana su u trodimenzionalnom prostoru, dok je četvrta, vremenska dimenzija u potpunosti zanemarivana. Razlozi tome mogu da se nađu u brojnim faktorima, od stanja razvitka ljudske misli, pa samim tim i ideja u arhitekturi, do trenutnog stepena tehnološkog razvoja. Tehnologija ranijih epoha nije bila razvijena u dovoljnoj meri da omogući ekonomski opravdan i izvodljiv kinetički tretman arhitektonskih objekata pa je samim tim i misao o arhitekturi koja je promenljiva kroz vreme zanemarivana.

Ipak, nagla ekspanzija ljudskog znanja i tehničkih dostignuća u novije vreme otvara prostor za potpuno nova, revolucionarna razmišljanja u oblasti arhitekture. Pojavljuju se nove, smele ideje koje na sadašnjem stepenu razvoja postaju realne. Jedan od mogućih novih pravaca razmišljanja u arhitekturi je kinetička arhitektura, arhitektura sagledana kroz četiri dimenzije, tri prostorne i vremensku.

Kinetička arhitektura može se definisati kao projektovanje objekata kod kojih transformabilne, mehanizovane strukture mogu da se menjaju u skladu sa klimom, potrebama ili namenom. Druga moguća definicija je da je kinetička arhitektura zgrada i/ili komponenta zgrade sa promenljivom mobilnošću, lokacijom i/ili geometrijom. Pri tome je, u konstruktivnom pogledu, neophodno razmatrati moguće načine i sredstva kojima se postiže kinetička operativnost. Načini mogu da budu širenje, klizanje, uvijanje, transformacija i oblika i veličine, dok sredstva mogu biti pneumatska, hemijska, magnetna ili mehanička.

Iz ovih definicija može se uočiti da je osnovna karakteristika kinetičke arhitekture mobilnost, celog objekta ili pojedinih njegovih delova. Međutim, skoro na svakom arhitektonskom objektu postoje mobilni elementi tako da je potrebno definisati i dodatne kriterijume na osnovu kojih bi se objekat mogao svrstati u kinetičku arhitekturu. Može se reći da objekat predstavlja kinetičku arhitekturu ukoliko njegovi mobilni elementi bitno utiču na njegovu formu, funkciju, odnos prema okruženju i druge njegove značajne karakteristike.

Jedan od ciljeva kinetičke arhitekture je adaptibilnost, mogućnost da objekat reaguje na uslove spoljašnje sredine i prilagođava im se. Prema pojedinim autorima imperativ održivog razvoja i rastuće mogućnosti veštačke inteligencije su dva ključna trenda koji će oblikovati budućnost arhitekture. Pri tome je cilj stvoriti „pametnu“ zgradu koja će reagovati u realnom vremenu da bi se prilagodila okolini, stalno menjajući svoju konfiguraciju u skladu sa promenljivim uslovima sredine, koristeći manju količinu energije, obezbeđujući veći konfor korisnicima i veću prostornu efikasnost od statičnih zgrada.

„Kada bi zgrada mogla da posreduje između naših potreba i spoljašnje sredine njena potreba za fizičkim resursima bila bi znatno smanjena. Kada bi mogla da se transformiše da bi omogućila različite namene, njena funkcija bila bi optimizovana. Kada bi zgrada mogla da se adaptira našim željama ona bi oblikovala naša iskustva“ (Fox, M.A. Kinetic Design Group, M.I.T.).

Ovakvo shvatanje objekata oživljava i na doslovan način realizuje Le Korizijeov postulat o kući kao „mašini za stanovanje“.

Česta su i bionička shvatanja kinetičke arhitekture pri čemu se objekat poredi sa biološkim organizmom.

„Kada bi arhitekte projektovali objekte kao telo ono bi imalo sistem kostiju, mišića i tetiva, kao i mozak koji zna kako da reaguje. Kada bi zgrada mogla da menja svoje stanje, zateže mišiće i odupire se vetru, njena konstruktivna masa bi bukvalno mogla da bude smanjena na polovinu“ (Nordenson, G., Ove Arup and Partners).

„Antropomorfna razmišljanja kao što su Vitruvijeve predstave koje povezuju lepotu arhitekture sa lepotom ljudskog tela ili dobro poznati dijagram Leonarda da Vinčija u kome je ljudsko telo prikazano kao mera svih stvari, treba da nas nauče još nečemu osim savršenoj proporciji. Kada bi objekat bio opremljen mišićima, kostima i mozgom, sposoban da inteligentno reaguje na svoje okruženje, nastalo bi nešto novo što se više ne može nazvati samo zgradom“.

Ovakav način projektovanja objekata i transfer osnovnih principa funkcionisanja sistema sa živih organizama na arhitekturu je povoljan jer se na taj način koriste principi nastali kroz selekciju i evoluciju, koji su optimizovani i dokazano efikasni.

 

Izvor: Slaviša Kondić, Primena i značaj principa kinetičke arhitekture u projektovanju objekata porodičnog stanovanja, Građevinsko-arhitektonski fakultet u Nišu, Niš, 2009, str. 76-77.

Ocijeni
(2 glasova)
Čitano 120 puta

Magazin Ašk