nedjelja, 25 Februar 2018 19:53

Vizuelne metafore prirode u arhitekturi


Revolucija u kognitivnoj neuronauci menja vrste eksperimenata koji naučnici obavljaju, vrste pitanja koje ekonomisti pitaju sve više, načine na koji arhitekte, pejzažne arhitekte i urbanisti oblikuju naše izgrađeno okruženje.

Šta je to što čini da se osobi dopadne neki objekat? Zanemarujući jednostavne razlike u individualnim ukusima, naučnici identifikuju biološki zasnovane odgovore koji određuju naše sklonosti.

Ova revolucija otkriva da je misao manje transparentna za mislioca nego što se čini, da je um manje racionalan nego što verujemo i da je više asocijativan nego što znamo. Mnoge od asocijacija koje imamo proističu iz činjenice da živimo unutar tela, u konkretnom svetu, a mi smo skloni da mislimo u metaforama koje su zasnovane u tom otelotvorenju.

Ovaj metaforički, oličeni kvalitet oblikuje kako se mi odnosimo prema apstraktnim konceptima, emocijama i ljudskim aktivnostima. Širom kultura, „važno“ je bitno i „nevažno“ je nebitno, baš kao što su nekada vaši roditelji bili mnogo veći od vas. Ponekad nam je glava „u oblacima“. Prilazimo zadacima „korak po korak“.

Neke arhitekte shvataju oličenja prirode u ljudskoj spoznaji. Neki su posebno zaintrigirani metaforama koje izražavaju telesno iskustvo u svetu.

Uzmite vizuelnu metaforu drveta kao skloništa. Većina ljudi živi oko drveća, koristi ih i posmatra. Deca se penju na njih. Ljudi se okupljaju pod njima. Skoro svako u nekom trenutku koristi neko drvo da pobegne od sunca.

Nedavno su arhitekte rasporedili metafore drveća u različitim ambijentima. Na Kanagava Institutu za tehnologiju u Japanu, Đunja Išigami (Junya Ishigami) je stvorio „elegantnu“ šumu od tankih, belo-emajliranih metalnih sadnica koje se okupljaju u klasterima gde se otvoreni proplanci pretvaraju u radna mesta. U Sevilji u Španiji, nemački arhiteka, Jirgen Majer (Jürgen Mayer), definisao je i podario osenčeni prostor za gradski trg Plaza de la Encarnación sa svojim projektom Metropol Parasol, laganom, talasastom konstrukcijom od laminiranog drveta.

Takvi projekti prate ranije, veoma različite objekte inspirisane drvećem, kao što su projekati japanskog arhitekte Tojo Itoa: Tod’s, maloprodajni objekat u Tokiju; i medijska biblioteka Mediathèque, izložbeni prostor i bioskop u gradu Sendai u Japani, koji je tako dobro podržan od strane nepravilnih, izdubljenih i vijugavih „debala“ (u kojima su smešteni liftovi i stepeništa) da je preživeo ogroman zemljotres koji je zadesio Japan prošlog marta.

Ito opisuje svoj projekat (građen od 1995. do 2001. godine) kao vrhunac njegove potrage za sjedinjavanjem fizičkog i virtuelnog sveta. Glavni motiv objekta su stabla u njegovoj neposrednoj okolini/simbioza, koja se provlače kroz ceo objekat u uprošćenom obliku/spoj virtuelnog i stvarnog. Tojo Ito je želeo da stvori prostore kontinualnog fluida. Forma medijateke je kubus kristalne čistoće lišen svake nepravilnosti, dok je unutrašnjost razigrana vijugavim cilindrima koji podržavaju celu konstrukciju. Fasade su potpuno transparentne pa se danju stvara utisak stapanja sa okolinom dok se noću uz pomoć osvetljenja objekat ističe kao jedinstvena celina/novi gradski reper.

Zašto bi metafore drveća uticale na arhitekte? Zašto bi one bile korisne, čak i dobre, za ljude? Kod projekta u Sevilji, metafore drveća pomažu u izgradnji prepoznatljivog javnog mesta koji nudi utočište i mesto za okupljanje. Kao pod širokom krošnjom, granice koje definišu ove prostore su propustljive; sa vrlo lakim komunikacijama i mestima ulaza i izlaza, oni nude prirodnu prostornu slobodu, a ipak pomažu ljudima da se osećaju ugodnije i sigurnije tu gde se nalaze. I metafore drveća, arhitektonski raspoređene, istovremeno tuguju za odsustvom prirode i simbolično ubacuju njeno prisustvo.

Metafore drveća se takođe odnose na iskustvo telesnog života na zemlji. Drveća su statična, oni su stabilni objekti. Neko ko je povezan sa zajednicom je „ukorenjen„ u njoj; psihološko stabilnoj osobi noge su čvrsto na zemlji. Mi koristimo drveće da opišemo ljudska tela i duše: deo našeg tela od vrata do karlice je naše „deblo“, neko pouzdan je „čvrst kao hrast“, neko ko istražuje novu oblast se „grana“.

Zgrade nisu priroda, naravno. Metafore drveća poput fasade koja se grana objekta Tod’s arhitekte Itoa, iznenađuju ljude. Ali pošto iznenađenje dolazi zajedno sa implicitnom sigurnošću strukturalnog integriteta (ona su drveća, na kraju krajeva), ono traži od nas da se fokusiramo na izgrađeno okruženje, možda u cilju da preispitamo njihovu ulogu u našim svakodnevnim životima.

Arhitekte možda vole metafore drveća i zbog toga što je ukupna struktura drveta pravilna, dok je njegov fino-zrnast sastav, zajedno sa zamršenim granama, nepravilan, što je aranžman koji omogućavaju nove digitalne tehnologije.

Ali prilike za dizajn koje metafore drveta predstavljaju ne mogu da objasne svoju pojavu u tako širokom spektru objekata. Drveće je poznato. Metafore drveća dozvoljavaju arhitektonsku inventivnost koja spaja ljude.

Drveće su samo jedan od sve većeg broja oličenih metafora koje se koriste u savremenoj arhitekturi: Zaha Hadid gradi prostore koje podsećaju na reke, dok japanski arhitektonski biro Sanaa projektuje prostore koje podsećaju na planine u studentskom centru na École Polytechnique Fédérale u Lozani u Švajcarskoj.

Devedestih godina, tim kolega sa Instituta Roki Mauntan (Rocky Mountain Institute) sproveo je istraživanje koje ih je dovelo do ideje. „Studije o poslovnim prostorima i uslovima u njima pokazale su nam da su radnici više produktivniji kada ima obilje dnevne svetlosti“, kaže Bil Brauning (Bill Browning), jedan od prvobitnih članova tima i osnivač kompanije Terrapin Bright Green. Iako je dnevna svetlost bila centralni fokus njihovog istraživanja, objašnjava Brauning, prostori koji su proučavani su bili prirodni: „Počeli smo da se osvrćemo na kontekst koji dovodi do poboljšanja produktivnosti.“

U svom radu, „Biofilija, zdravlje i blagostanje“ (Biophilia, Health, and Well-Being), ekološki i evolucioni psiholog Džudit Hervagen (Judith Heerwagen) povezuje naše afinitete prema prirodi sa našim korenima sakupljača/lovaca. Hervagen je posvetila veliki deo karijere na identifikaciji naših, najviše urođenih sklonosti i razvila je iz tog znanja osnovu za ponovnu izgradnju naše izgrađene sredine.

Kako objekat može da kopira prirodu?

Uključivanje kvaliteta prirode u objekte može biti odrađeno na više nivoa. Najosnovniji način, naravno, jeste dovođenje elemenata pejzaža unutar objekta. Zatim, tu je ono što Brauning naziva ‘prirodna analogija’, kao što su slike i umetnička dela koja predstavljaju prirodu. „U bolnicama su hirurški pacijenti pokazali da imaju koristi od umetnosti koja prikazuje prirodu, za razliku od apstraktne umetnosti, koja je imala negativan aspekt“, kaže Brauning. On nastavlja da objašnjava da čak i upotreba prirodnih materijala, kao što su drvo i kamen, može imati pozitivni efekat. Čak i kada su ovi materijali odvojeni iz svojih originalnih konteksta, ljudi i dalje mogu da ‘čitaju’ iz njih.

Osim toga, otkriveno je da i sami obrasci i ritam prirode izazivaju rekaciju kod ljudi. Hervagen objašnjava: „Naša fascinacija sa prirodom potiče ne samo od prirodnih elemenata, već i od kvaliteta i atributa prirodnih sredina koje ljudi smatraju naročito privlačnim i estetski zadovoljavajućim... Iako je živa priroda uvek veoma poželjna, moguće je projektovati sa kvalitetima i karakteristikama prirode u vidu, čime se stvaraju više prirodno evokativni prostori.“

Hervagen identifikuje aspekte prirode, kao što su sunčeva svetlost, oblaci, trava i voda, koje se kreću bilo sa sopstvenim ritmom ili snagom vetra. Brauning kaže: „Postoji zanimljivo istraživanje neuronauke koje pokazuje da mozak reaguje na pokrete povezane sa fraktalnim obrascima. Postoje ustanovljeni fraktalni obrasci u kretanju talasa ili vatre – i mi smo naučeni da obratimo pažnju na njih.“

Pored prirode u prostoru i prirodnih analogija, Brauning kaže da je moguće da se iskoristi ljudska težnja ka preferiranim prostornim obrascima, i korišćenje „prirode prostora“ u cilju građenja forme koja evocira osećanja koja bi inače bila u vezi sa prirodom. Mnoge kulture imaju drevne prakse koje se bave ovim – Feng Šui, na primer. „Ovakve stvari mogu da deluju mistično“, smeje se Brauning. „Ali postoje neke osnove za to. U zapadnom društvu, Džej Eplton (Jay Appleton) je šesdesetih godina pitala zašto volimo više neke prirodne pejzaže od drugih.“

Epltonov odgovor je bio delom teorija perspektive i utočišta. Perspektivni pejzažni obrazac je onaj koji je izdignut sa pogledima; ljudi (i druge životinje) osećaju se bezbednije kada mogu da vide. Pandan perspektivnom pejzažu je utočište: sigurno povlačenje, posebno ono koje je dovoljno zatvoreno da zaštiti glavu i leđa. Ako projektanti mogu da kombinuju ova dva tipa pejzaža, objašnjava Braunin, „to je stvarno moćan obrazac. Na primer, pomislite na izdignute tremove“.

Postoji i četvrti element koji sadrži određenu privlačnost ljudima, i, iznenađujuće, to je opasnost. Brauning upozorava da se ovo mora koristiti retko, ali kada se koristi pravilno, može da stvori interes. On nudi primer fontane sa padajućom vodom, ili način na koji su betonske ograde kod rampi u muzeju Gugenhajm malo niže.

Intuitivni dizajn izaziva intuitivni odgovor

 „U zavisnosti od istraživača“, Brauning govori, „postoji između šest i šesnaest obrazaca u prirodi prostora. Da biste projektovali snažnu biofiličnu zgradu, potrebno je da utkate sve ove komponente u nju.“ Ovaj trud možda neće biti očigledan krajnjem korisniku objekta. „Koje su najvoljenije zgrade?“, pita Brauning. Biofiličko temeljenje se često može naći u tim zgradama. Bruning se poziva na istoričara arhitekture Granta Hildebranta (Grant Hilderbrand) sa Univerziteta Vašington, koji je ispitivao popularnost kuća Frenk Lojd Rajta (Frank Lloyd Wright) u svojoj knjizi The Wright Space: Pattern and Meaning in Frank Lloyd Wright’s Houses. „Zašto ljudi toliko vole njegove kuće? Kada je prostorna analiza svih trideset i šest kuća odrađena, utvrđeno je da je Rajt koristio sve ove obrasce.“

Savremeni dizajn je, generalno, napravio korake ka uključivanju prirode u prostor, smeštanjem nekih karakteristika pejzaža u njega. Arhitekte i graditelji su takođe postali svesni značaja prirodnih analogija, kao što se može videti širokom upotrebom prirodnih materijala. To je neka vrsta ‘naprednog nivoa razmišljanja’ koje mora da bude zastupljeno. Projektanti moraju da priznaju da ljudi prirodno odgovaraju na neke obrasce bolje od drugih, i moraju da razviju metod inkorporiranja ovih obrazaca, kako u malim razmerama elemenata, tako i u sveukupnom planu objekata.

Koliko su projektanti upućeni u tekuću kognitivnu revoluciju i njen potencijal za izgrađenu sredinu nije jasno. Ali ova kolekcija arhitekata i projekata pokazuje više od pukog stilskog ili pirotehničkog, tehnološki vođenog trenda. Oni ističu kako izgrađena sredina može, i treba, da radikalno rekonceptualizuje osnovno funkcionisanje ljudskog uma. Mi moramo, i sve više smo u poziciji, da stvaramo bogatije izgrađeno okruženje, utemeljeno na načinima na koji ljudi zapravo doživljavaju svet oko sebe.

Izvor: Build, besplatni poslovni magazin o građevinarstvu i opremanju, Infonet Group d.o.o., god. VI, br. 21, Beograd, mart 2012, str. 95-97. 

Ocijeni
(2 glasova)
Čitano 306 puta

Magazin Ašk