U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog!
I Ejjubu se, kada je Gospodaru svome zavapio: “Mene je nevolja snašla, a Ti si od milostivih najmilostiviji!” – (83)
odazvasmo i nevolju mu koja ga je morila otklonismo i vratismo mu, milošću Našom, čeljad njegovu i uz njih još toliko i da bude pouka onima koji se Nama klanjaju. (84)
Ismailu, i Idrisu, i Zulkiflu, a svi su oni bili strpljivi. (85)
I obasusmo ih milošću Našom, oni doista bijahu dobri. (86)
I Zunnunu se, kada srdit ode i pomisli da ga nećemo kazniti – pa poslije u tminama zavapi: “Nema boga osim Tebe, hvaljen neka si, a ja sam se zaista ogriješio prema sebi!” – (87)
odazvasmo i tegobe ga spasismo; eto, tako Mi spašavamo vjernike. (88)
I Zekerijjau se – kada zamoli Gospodara svoga: “Gospodaru moj, ne ostavljaj me sama, a Ti si jedini vječan!” – (89)
odazvasmo i, izliječivši mu ženu, Jahjaa mu poklonismo. Oni su se trudili da što više dobra učine i molili su Nam se u nadi i strahu, i bili su prema Nama ponizni. (90)