Bošnjačka narodna priča
Slušao jedan mladić dersove kod nekog alima. Bio je mnogo nemiran i hašarijast. Tako ga je jednom taj alim, zbog nestašluka, istjerao van. Lutajući po gradu otišao je do pekare da kupi somun. Dok ga je kupovao, upitao je pekara:
– Kakva je ovo galama i ovoliko spremanje po gradu?
– Zar ne znaš da danas dolazi car sa svojom porodicom i pratnjom. Idu u hamame. Car ima ćerku i običaj je da, kad ona ulazi u hamam, ostavi papuče pred vratima. Ko hoće da je zaprosi, taj uzima papuče i stavlja ih pod pazuho. Kad ona izađe iz hamama, i kad vidi ko joj je uzeo papuče, ako joj se bude svidio, kaže: »Hajd'mo mome babi!« – a ako kaže: »Daj moje papuče!« – toga je odbila.
On mu se zahvali i ode od njega pravo pred hamam. Uze papuče i pričeka dok ona izađe. Kad je izašla, rekla mu je:
– Haj’ ti sa mnom kod mog babe, pa ćemo vidjeti šta će on reći!
Odu caru na dvor. On ga lijepo primi, upita ga da li on prosi njegovu kćer. Mladić klimnu glavom progovorivši drhtavim glasom:
– Prosim je.
– Dobro, kad je tako, – odvrati mu car -, ja ne tražim od tebe bogatstvo, nego, eto, prohodaj s vezirom po dvoru da vidiš svoje bogatstvo.
Hodao je on tako od podne do mraka. Zasjenila ga je ljepota i sjaj. Buljio je na stvari oko sebe i na sve drugo je zaboravio. Kad se vrati caru, car ga upita da li je sve pregledao i kako mu se sviđa. Opet klimnu glavom i prozbori da je sve plaho lijepo i da on nema prigovora.
– A jesi li ti klanj'o, upita ga car.
Mladić se malo zbuni i, oklijevajući, potvrdi:
– Jesam . . . klanj'o sam.
– A gdje si klanj'o?
– Pa eto . . . ovaj, klanj'o sam . . . tu i tu . . .
– Kad ćeš klanjati kad si cijelo vrijeme hod'o?
– Pa, znaš . . . nisam klanj'o.
– E, dragi si moj, ti si se izgubio u tom sjaju i bogatstvu i zaboravio si Božiji farz, a još ništa nije tvoje. Šta bi bilo da je tvoje? Ti nisi za moje ćerke i za mojih dvora.
Izvor: Narodne pripovijetke iz Bosne i Sandžaka, za izdavača: Čengić Hasan, Sarajevo, 1977., str. 76-77.