Afganistanska priča
Davno, vrlo davno, prije mnogo godina, živio je u divnom gradu Kandaharu Džemal-kan. U cijelom kraju bio je poznat zbog svoje ljepote i čuvena roda. Nedaleko od Kandahara, u dvoru opasanom visokim zidinama, živio je Musa-kan, u koga bješe prekrasna kći Ziba. Sve je na ovom svijetu u Božjim rukama! I eto jednom Džemal-kan spazi Zibu. U srcu lijepog momka buknu požar ljubavi. Mučio se on daleko od drage, sanjao noću njene oči, i na kraju, poslije višemjesečnih duševnih muka, posla on u dvor Musa-kanu mudre starce ne bi li uspjeli da mu isprose lijepu Zibu za ženu. Saznade Musa-kan da je poslao provodadžije Džemal-kan čije ime bješe poznato u cijelom kraju, pa pristade da za njega uda svoju kćer.
Obradova se Džemal-kan. Obradova se i Ziba, u čijem srcu je takođe goreo snažan plamen ljubavi. I uskoro cijeli kraj počne da se priprema za njihovu svadbu. Ali sreća je varljiva kao vjetar… Nekoliko dana prije svadbe Džemal-kan potroši sav svoj imetak. Uhvati se za glavu Džemal-kan, ne znajući šta će i kako će te kako da preživi tu sramotu. Odluči da potajno ode u Indiju ne bi li se tamo za kratko vrijeme ponovo obogatio i vratio svojoj dragoj Zibi. Odluči tako Džemal-kan, pa kako odluči tako i učini. Svi se veoma začudiše njegovom nestanku, pa ubrzo zaključiše da je Džemal-kan negdje poginuo. Kad za to saznade Ziba, danima je bez prestanka plakala i molila se Allahu da sačuva Džemal-kana, jer nije vjerovala u njegovu smrt.
Ne prođe mnogo vremena, a Džemal-kana svi zaboraviše. Onda drugi kan, poznat po svom bogatstvu, posla prosce Musa-kanu. Razmisli Musa-kan, razmisli, pa se odluči da mu da Zibu za ženu. Kad Ziba saznade za to, briznu u plač i stade kose čupati. Radije je pristajala da umre nego da iznevjeri svoga dragoga. Iste noći napisa pismo Džemal-kanu, pozva glasonošu i zapovijedi mu da ga potraži u Indiji.
– Pođi samo – reče ona – nađi moga dragoga i predaj mu ovo pismo.
A evo šta je stajalo u pismu:
“Mili Džemal-kanu, suputniče života moga! Trebalo je da postanem tvoja žena, ali je sada otac pristao da me uda za drugog. Svadba treba biti o prazniku Loj Ahtara. Ali za mene je sramota biti žena nekog drugog, te znaj da me, ako ne stigneš na vrijeme, živu nećeš zateći. Ja ću se otrovati, jer ne mogu podnijeti ovu sramotu…”
Sakri glasonoša pismo u njedra, pa još iste noći osedla brza konja i odjaha u Indiju. Prolazio je kroz mnoge gradove i sela prije nego što je stigao u Hindustan. Išao glasonoša iz jednog grada u drugi, skitao se po bučnim trgovima i vašarima – svuda je tražio Zibinog dragog. Ali Džemal-kanu se zametnuo svaki trag, a dan Loj Ahtara već se bližio. Išao umorni glasonoša po vašarima, zagledao u lice ljudima koje bi sreo, raspitivao se kod prolaznika ne poznaje li tko god Afganistanca po imenu Džemal-kan. Ali sve bješe uzalud – njegova traganja nisu donosila ploda.
Odlučio već glasonoša da se sa tužnom vijesti vrati u zavičaj lijepoj Zibi, koja je danima i noćima bez prestanka stajala na visokoj kuli očekujući dobre vijesti. Kad najednom on ugleda, u bučnoj gomili na trgu, Džemal-kana gdje stoji okružen grupom bogato odjevenih ljudi.
Obradova se glasonoša, pojuri k njemu, pa se progura kroz svjetinu i uruči mu pismo od Zibe. Kada uze u ruke dragocjenu poruku od drage, na Džemal-kanove lijepe oči navriješe suze radosnice. Ali ne bješe kraja njegovoj tuzi kada je pročitao pismo. Stade se moliti Džemal-kan Allahu i preklinjati ga da mu sačuva život drage, jer molbe napaćenog srca stižu do Svemogućeg. A onda Džemal-kan i glasonoša uzjahaše konje pa kasom odjezdiše kroz gradske vratnice, ne raspoznajući puta, hitali su sve dalje i dalje, i uskoro se nađoše u nekakvoj gustoj, neprohodnoj šumi. Džinovsko drveće raslo je visoko do neba, kroz guste krošnje nisu dopirali sunčevi zraci – tu je vladao trajni polumrak. Najednom opazi Džemal-kan na malom proplanku četiri putnika. Sva četvorica su se bučno prepirali oko nečega, vikali su i pljuvali na zemlju, prizivajući Boga kao svjedoka da su u pravu.
Priđe im Džemal-kan, pa ovako reče:
– Da ste živi i zdravi, putnici! Ko ste vi? Kuda ste se zaputili? I oko čega se prepirete?
– Mi smo muridi jednoga šejha, koji je preselio na bolji svijet prošle nedjelje i ostavio nam u amanet četiri stvari: torbicu, serdžadu za molitvu, batinu i konopac. I eto, nikako da ih podijelimo.
I pored uzbuđenja i jada koji ga je zadesio, Džemal-kan se osmjehnu:
– Baš nađoste oko čega da se prepirete! Kakvo mi je to blago – torbica i konopac?
– O putniče, nikada nemoj prenagliti, jer ti se može dogoditi da počiniš mnoge greške u životu – reče na to jedan murid. – Nisu ovo obične stvari nego čarobne, zar bismo se inače prepirali? Evo ova torbica izgleda kao obična, a poželiš li nešto odmah će se to u njoj stvoriti!
– A ova serdžada za molitvu? – upita Džemal-kan.
– To ti je tek čarobna serdžada! – uzdahnu drugi murid pa nježno pređe rukom preko njenih od molitve pohabanih resa. – Treba samo da staneš na nju, da klanjaš dva rekjata namaza, i u isti mah možeš odletjeti kuda ti je volja…
– A batina? – dodade treći murid. – Nema ravne toj batini. Samo zapovijedi, pa će istući koga zaželiš.
Četvrti murid uze u ruke konopac i reče:
– A znaš li ti kakav je to konopac? Koga zaželiš, vezat će, i neće ga pustiti ni pod koju cijenu.
Čuvši sve to, Džemal-kan se u mislima zahvali Allahu, pa se obrati muridima i ovako im reče:
– O muridi! Ja mogu riješiti vašu prepirku. Pristajete li da me saslušate?
– Pristajemo! – povikaše muridi uglas.
– Lijepo, onda me čujte. Ja ću pustiti strijelu iz moga luka, pa ko je od vas prvi nađe i donese nazad, tome neka pripadnu sve ove čarobne stvari. Pristajete li?
– Pristajemo! – uzviknuše muridi opet uglas, ovoga puta radosno. Onda se poredaše oko Džemal-kana i stadoše očekivati da ovaj odapne strijelu. Džemal-kan je tako jako zategao tetivu da ona ošinu, a onda se za tren oka vine visoko, visoko čak do neba. Na to muridi pojuriše za strijelom kao lovački psi, obarajući i potiskujući jedan drugog. A Džemal-kan je samo to i čekao. On se brzo pomoli, stade na serdžadu, uze torbicu, batinu i konopac, pa izgovori želju:
– Hoću da budem u Kandaharu!
I istog časa vinu se serdžada pod oblake, a Džemal-kan, smijući se od sreće, ugleda kako pod njim promiču rijeke, šume i gore. S nestrpljenjem je čekao kada će se ukazati zavičaj. Ne prođe ni jedan sat, kad se ćilim lagahno spusti na gradski trg. Unaokolo je uveliko vladalo veselje, svuda se čuo žagor živahne i radosne svjetine koja se već okupljala.
– Daj, konopčiću, sveži ih sve i ne puštaj! Ako se neko ne pokori, ti, batino, udaraj! – prošaputa tiho Džemal-kan.
Kakva je samo gužva nastala! Nijedan čovjek se nije mogao iščupati! A ko je i pokušao, taj se gorko kajao i žalio na nemio udes trljajuči ogromne čvoruge. Umah padne noć uoči praznika Loj Ahtara. Ziba je sjedila u svojoj sobi i suze su joj samo navirale na oči. Čekala je ponoć pa da uzme smrtonosni otrov i tako održi zakletvu koju je dala svome dragome. Najednom ona začu glas Džemal-kana koji je dozivaše.
“Da to nije san?” – pomisli Ziba i uze u ruku zrnce otrova. Ali Džemal-kan ju je dozivao sve glasnije i glasnije. Ziba nije mogla doći sebi od čuđenja. Najednom se vrata njene sobe širom otvoriše, i ona na pragu ugleda radosnog Džemal-kana koji se smiješio. Razdragani i sretni baciše se jedno drugome u zagrljaj i zaboraviše na sve. Sutradan prirediše svadbu, i otada za Džemal-kana i Zibu poče život ispunjen srećom i blagostanjem.
Izvor: Behar – Časopis za kulturu i društvena pitanja, godina XIX, broj 97, Kulturno društvo Bošnjaka Hrvatske PREPOROD, Zagreb, 2010., str. 30-31.