Jedne noći Jusuf je usnio čudan san. U snu je vidio kako su mu se poklonili Sunce i Mjesec i sa njima još jedanaest zvijezda. Kada se probudio, odmah je otišao svome ocu i rekao mu:
“O oče moj, sanjao sam jedanaest zvijezda, i Sunce i Mjesec, i u snu sam ih vidio kako mi se pokloniše.”
„Sinko moj“, reče mu otac, „ne kazuj svoga sna braći svojoj, da ti ne učine kakvu pakost. Gospodar tvoj će tebe odabrati, i tumačenju snova te naučiti, i milošću Svojom tebe i Jakubovu porodicu obasuti, kao što je prije tebe obasuo pretke tvoje, Ibrahima i Ishaka. Gospodar tvoj, zaista, sve zna i mudar je.“
Kako su dani prolazili, Jusufova braća po ocu počeše zavidjeti Jusufu i njegovu bratu, jer im je izgledalo da su njih dvojica draži ocu od ostalih, kojih je bilo čitava skupina. U njima se pojavi zavist, pa se stadoše dogovarati da nešto učine kako bi zadobili očevo povjerenje. Jedan od njih predloži da ubiju Jusufa, ili ga u kakvu predjelu ostave, pa će se tada otac njima okrenuti i oni će dobri ljudi biti. Drugi, međutim, reče:
„Ako baš hoćete nešto učiniti, onda Jusufa ne ubijte, već ga na dno nekog bunara bacite, uzeće ga kakva karavana.“
I tako skovaše plan kako da se otarase Jusufa. Dođoše pred oca i rekoše mu:
„O oče naš“, rekoše oni, „zašto sumnjaš u naša osjećanja prema Jusufu? Mi mu zaista želimo dobro. Pošalji ga sutra s nama da se zabavi i razonodi, mi ćemo ga, sigurno, čuvati.“
„Biće mi doista žao ako ga odvedete, a plašim se da ga vuk ne pojede kad vi na njega ne budete pazili“, odgovori im otac.
„Kako će ga vuk pojesti, a nas ovoliko!“, rekoše oni, „mi bismo tada zaista bili izgubljeni.“
Kad otac pristane, oni odvedu Jusufa i bace ga na dno bunara. Uvečer dođu ocu svome plačući.
„O oče naš“, rekoše, „bili smo otišli da se trkamo, a Jusufa smo ostavili kod naših stvari, pa ga je vuk pojeo. A ti nam nećeš vjerovati, iako istinu govorimo.“
I donesoše košulju njegovu lažnom krvlju okrvavljenu.
„U vašim dušama je ponikla zla misao“, reče im otac, „i ja se neću jadati. Od Allaha ja tražim pomoć protiv ovoga što vi iznosite.“
Nedugo pošto Jusuf bijaše bačen u bunar, naiđe tuda jedna karavana. Kad ugledaše bunar, obradovaše se i poslaše svoga vodonošu da im donese vode. Kad ovaj spusti vedro svoje u bunar, uzviknu:
„Muštuluk! Evo jednog dječaka!“
Oni uzeše Jusufa i sakriše ga kao trgovačku robu. I čim im se ukaza prilika, prodadoše ga za jeftine pare – svega nekoliko groša. Jedva su čekali da ga se oslobode.
Jusufa kupi jedan čovjek iz Misira. Čim ga dovede, reče svojoj ženi da mu boravak kod njih učini prijatnim, dodavši da im može od koristi biti, a da ga mogu i posiniti.
I tako je Allah Milostivi dao Jusufu lijepo mjesto na Zemlji i naučio ga tumačenju snova. Allah čini šta hoće, ali većina ljudi ne zna.
Kad je Jusuf stasao, Allah ga je mudrošću i znanjem obdario. Tako On nagrađuje one koji dobra djela čine.
Jusuf je tako bio ne samo znan i mudar, nego i veoma lijep, stasit mladić. Lijep poput najljepše djevojke.
I dogodi se da se ona žena u čijoj je kući bio u njeg’ zaljubi, i ne mogavši odoljeti, poče ga na grijeh navoditi. Jednog dana, kad su ostali sami u sobi, ona pozaključa sva vrata i reče mu:
„Hodi!“
„Sačuvaj Bože!“, uzviknu on, „vlasnik me moj lijepo pazi. Oni koji dobro uzvrate zlim neće nikad uspjeti.“
Kako je ona njega silno željela i navaljivala, to bi i on nju poželio da od Gospodara svoga nije opomenu ugledao. Zato potrča prema vratima, a i ona za njim, te mu razdera košulju straga. I baš u tom trenutku naiđe kraj vrata njen muž, i ona, da ga preduhitri, odmah reče:
„Kakvu kaznu zaslužuje onaj koji je htio ženi tvojoj zlo učiniti, ako ne tamnicu ili kaznu bolnu?“
„Ona je pokušala mene na grijeh navesti“, reče Jusuf.
Uto se kraj vrata stvori i jedan njezin rođak koji reče da treba vidjeti košulju, pa ako je ona sprijeda razderana, onda ona govori istinu, a on neistinu, a ako je košulja njegova straga razderana, onda ona laže, a on govori istinu.
Kad su pregledali košulju i vidjeli da je straga razderana, muž reče da je to jedno od ženskih lukavstava i da su njihova lukavstva velika. I naredi ženi da traži oproštenje za grijeh, jer je zaista htjela zgriješiti.
U gradu se brzo proču za taj događaj, pa žene počeše govorkati kako je upravnikova žena navraćala svog momka na grijeh i u njeg’ se bila ludo zagledala. Kad ona ču za njihova ogovaranja, posla po njih, te im priredi divane, dade svakoj od njih po nož u ruku. I tada reče Jusufu da iziđe pre njih.
Kad ga one ugledaše, toliko se zadiviše ljepoti njegovoj i po rukama svojim se porezaše: „Bože, Bože!“, uskliknuše, „ovo nije čovjek, ovo je melek plemeniti!“
„E to vam je onaj zbog koga ste me korile“, reče ona. „Istina je da sam ga htjela na grijeh navratiti, ali se on odupro. No, ako ne učini ono što od njega tražim, biće, sigurno, u tamnicu bačen i ponižen.“
„Gospodaru moj“, zavapi Jusuf, „draža mi je tamnica od ovoga na što me one navraćaju! Ako Ti ne odvratiš od mene lukavstva njihova, ja mogu prema njima naklonost osjetiti i lahkomislen postati.“
I Gospodar njegov usliša molbu njegovu i spasi ga lukavstva njihova. On, uistinu, sve čuje i zna.
Iako su se bili uvjerili da je Jusuf nedužan, njima na um pade da ga za neko vrijeme bace u tamnicu.
S njim su u tamnicu ušla još dva momka. Kako vidješe da je Jusuf dobar i znan čovjek, to ga zamoliše da im protumači neke njihove snove:
„Ja sam sanjao da cijedim grožđe“, reče jedan od njih.
„A ja, opet“, reče drugi, „kako na glavi nosim hljeb koji ptice kljuju.“
„Nijedan obrok hrane neće vam donesen biti, a da vam ja prije ne kažem šta ćete dobiti“, reče Jusuf. „To je samo dio onoga čemu me naučio Gospodar moj, ja se klonim vjere naroda koji u Allaha ne vjeruje i koji onaj svijet ne priznaje. Ja ispovijedam vjeru predaka svojih, Ibrahima i Ishaka i Jakuba; nama ne priliči da ikoga Allahu smatramo ravnim. To je Allahova milost prema nama i ostalim ljudima, ali većina ljudi nije zahvalna.
O drugovi moji u tamnici, ili su bolji raznorazni bogovi ili Allah, Jedini i Svemoćni? Oni kojima se, mimo Njega, klanjate samo su imena koja ste im nadjenuli vi i preci vaši – Allah o njima nikakva dokaza nije objavio. Sud pripada jedino Allahu, a On je naredio da se klanjate samo Njemu. To je jedino prava vjera, ali većina ljudi ne zna.“
Onda im Jusuf kaza šta znače njihovi snovi i reče da će jedan od njih gospodara svoga vinom pojiti, a da će drugi raspet biti i da će mu ptice glavu kljuvati. Po onome za koga je znao da će biti spasen reče da ga spomene gospodaru svome, ne bi li ga iz tamnice izbavio. Ali, šejtan učini da on to zaboravi, i Jusuf ostade u tamnici nekoliko godina.
I dogodi se da jednog dana vladar te zemlje usni san u kojem sedam mršavih krava pojede sedam debelih. I još usni sedam zelenih klasova i sedam drugih sasušenih. Onda pozva svoje velikaše i zatraži da mu te njegove snove protumače.
„Zbrkanih li snova!“, rekoše oni, „mi snove ne znamo tumačiti.“
Tu se zadesio i onaj momak koji je bio s Jusufom u tamnici i koji se spasio. Poslije toliko vremena, sjeti se Jusufa i reče:
„Ja ću vam protumačiti san, samo me pošaljite!“
Tada on dođe kod Jusufa u tamnicu i zamoli ga da protumači san koji je vladar usnio, da bi se mogao vratiti ljudima i da bi oni saznali.
Jusuf mu ispriča da taj san znači da će oni uzastopno sedam godina sijati i da ono što požanju treba da u klasu ostave, osim ono malo što će jesti, jer će poslije toga doći sedam teških godina koje će pojesti ono što ste za njih pripremljeno, tako da će ostati jedino ono što je za sjetvu ostavljeno. Poslije toga će doći godina u kojoj će ljudima kiše biti u obilju i u kojoj će cijediti.
Kad je čuo tumačenje svojih snova, vladar zapovijedi da mu dovedu Jusufa. Kad je vladarev izaslanik došao po Jusufa, on mu reče da se vrati svome gospodaru i da ga upita šta je sa onim ženama koje su svoje ruke porezale i čije spletke vlasnik njihov dobro zna.
Vladar upita one žene šta se dogodilo kad su one Jusufa na grijeh navodile, a one odgovoriše da o tome ništa ružno ne znaju. Tada se javi upravnikova žena i potvrdi da je ona Jusufa na grijeh navraćala, i da je on istinu rekao. I dodade:
„Ja ne pravdam sebe, ta duša je sklona zlu, osim one kojoj se Gospodar moj smiluje. Gospodar moj zaista prašta i samilostan je.“
Pošto vidje da je Jusuf potpuno nevin, vladar reče:
„Dovedite mi ga, uzeću ga u svoju svitu.“
A nakon razgovora s njim, reče mu:
„Ti ćeš od danas kod nas utjecajan biti.“
„Postavi me“, reče mu Jusuf, „da vodim brigu o stovarištima u zemlji, ja sam zaista čuvaran i znan.“
I tako, milošću Allahovom, Jusuf dobi vlast u zemlji; boravio je ondje gdje je htio. Allah daje onome kome hoće i ne dopušta da propadne nagrada onima koji dobra djela čine. A nagrada na onome svijetu je bolja za one koji vjeruju i koji se grijeha čuvaju.
Mudrost Uzvišenog Allaha tako učini da braća Jusufova dođoše Jusufu – on ih poznade, a oni njega ne poznadoše. Kad ih je namirio hranom, reče im da mu dovedu brata koji je ostao sa njihovim ocem. A ako to ne učine, ne trebaju više dolaziti, niti će više od njega hrane dobiti.
„Pobrinućemo se da ga nekako od oca njegova izmamimo, zaista ćemo tako postupiti“, rekoše oni.
Jusuf reče momcima svojimda oni krišom stave njihove stvari u njihove tovare, pošto će ih oni, kad se vrate svojima, prepoznati i opet se povratiti. Kad su se vratili svome ocu, rekoše da više hrane neće dobiti ukoliko sa sobom ne dovedu i njihovog brata, kojeg će oni zaista čuvati.
„Zar da vam ga povjerim kao što sam prije povjerio brata njegova?“, reče on. „Ali, Allah je najbolji čuvar i On je najmilostiviji!“
A kad otvoriše svoje tovare i nađoše da su im vraćene stvari koje su oni bili dali za hranu, rekoše:
„O oče naš, šta možemo više poželjeti? Evo, vraćene su nam stvari naše, i hranom ćemo čeljad našu namiriti, i brata našeg ćemo čuvati, a i jedan kamilin tovar hrane ćemo više dobiti; to je neznatan tovar.“
„Ja ga s vama neću poslati“, reče, „dok mi se tvrdo Allahom ne zakunete da ćete mi ga doista vratiti, osim ako ne nastradate.“
I pošto mu se oni zakleše, on reče:
„Allah je jamac za ono što smo utanačili! O sinovi moji, ne ulazite na jednu kapiju, već na razne kapije, a ja vas ne mogu spasiti od onoga što vam Allah odredi; moć pripada jedino Njemu, ja se u Njega uzdam, i neka se samo u Njega uzdaju oni koji se uzdaju!“
I kad uđoše onako kako im je otac njihov naredio, to im nimalo nije pomoglo da budu pošteđeni onoga što im je Allah bio odredio. Kad iziđoše pred Jusufa, on privi na grudi brata svoga i reče:
„Ja sam, doista, brat tvoj i ne žalosti se zbog onoga što su oni uradili.“
I pošto ih namiri potrebnom hranom, stavi jednu čašu u tovar brata svoga, a poslije jedan glasnik stade vikati:
„O karavano, vi ste, doista, kradljivci!“
Oni im pristupiše i upitaše:
„Šta tražite?“
„Tražimo vladarevu čašu“, odgovoriše. „Ko je donese, dobiće kamilin tovar hrane. Ja za to jamčim!“
„Allaha nam“, rekoše oni, „vi znate da mi nismo došli činiti nered na Zemlji, i mi nismo kradljivci.“
„A kakva mu je kazna ako ne govorite istinu?“, upitaše.
„Kazna je onome u čijem se tovaru nađe – sam on“, odgovoriše. „Eto tako mi kažnjavamo kradljivce.“
Milostivi Gospodar bijaše poučio Jusufa kako tu varku da izvede, jer on po vladarevu zakonu nije mogao uzeti kao roba brata svoga, ali je mogao Allahovim dopuštenjem. Allah uzvisuje onoga koga hoće, a nad svakim znalcem ima još znaniji.
„Ako je on ukrao“, rekoše oni, „pa i prije je brat njegov krao!“
Jusuf im ne reče ništa.
„Vi ste u gorem položaju“, pomisli u sebi, „a Allah dobro zna kako je bilo to o čemu govorite.“
„O upravniče“, rekoše oni, „on ima vrlo stara oca, pa uzmi jednog od nas umjesto njega! Mi vidimo da si ti dobar čovjek.“
„Sačuvaj Bože“, reče, „da uzmemo nekog drugog do onoga u koga smo naš predmet našli! Tada bismo zaista bili nepravedni!“
I kad izgubiše svaku nadu, odvojiše se u stranu da se posavjetuju.
„Zar ne znate“, reče najstariji među njima, „da ste se ocu svom Allahom zakleli, a i prije Jusufa upropastili. Neću napustiti ovu zemlju dok mi to otac moj ne dozvoli ili dok Allah u moju korist ne presudi, a On je Sudija najbolji. Vratite se ocu svome pa recite: – O oče naš, sin tvoj je ukrao; mi tvrdimo samo ono što smo vidjeli, a mi se nismo mogli onoga što je bilo suđeno sačuvati. Pitaj grad u kome smo boravili i karavanu s kojom smo došli. Mi zaista govorimo istinu!“
„Nije tako“, reče Jakub, „u dušama vašim je ponikla zla misao, i ja se neću jadati, nadam se da će mi ih Allah sve vratiti; uistinu On sve zna i mudar je.
I okrenu se od njih i reče:
„O Jusufe, tugo moja!“ – a oči su mu bile pobijeljele od jada, bio je vrlo potišten.
„Allaha nam“, rekoše oni, „ti toliko spominješ Jusufa da ćeš teško oboljeti ili umrijeti!“
„Ja tugu svoju i jad svoj pred Allaha iznosim, a od Allaha znam ono što vi ne znate“, reče on.
„O sinovi moji, idite i raspitajte se za Jusufa i brata njegova, i ne gubite nadu u milost Allahovu; samo nevjernici gube nadu u Allahovu milost.“
I kad oni iziđoše pred Jusufa, rekoše:
„O upravniče, i nas i čeljad našu pritisla je nevolja; donijeli smo malo vrijedne stvari, ali ti nam podaj punu mjeru i udijeli nam milostinju, jer Allah doista nagrađuje one koji milostinju udjeljuju.“
„A znate li“, upita on, „šta ste s Jusufom i bratom njegovim nepromišljeno uradili?“
„A da ti nisi, uistinu, Jusuf?“, povikaše oni.
„Da, ja sam Jusuf, a ovo je brat moj, Allah nam je milost darovao; ko se bude Allaha bojao i ko strpljiv bude bio – pa, Allah, uistinu, neće dopustiti da propadne nagrada onima koji dobra djela čine.“
„Allaha nam“, rekoše oni, „Allah te je nad nama uzvisio, mi smo doista zgriješili.“
„Ja vas sada neću koriti“, reče, „Allah će vam oprostiti, od milostivih On je najmilostiviji! Ovu košulju moju odnesite i na lice moga oca je stavite, on će progledati, i svu čeljad svoju mi dovedite!“
I kada karavana napusti Misir, otac njihov reče:
„Ja zbilja osjećam miris Jusufov, samo ne recite da sam pomatušio.“
„Allaha nam“, rekoše oni, „ti i sada kao i prije griješiš.“
A kad glasonoša radosne vijesti dođe, on stavi košulju na lice njegovo i on progleda.
„Zar vam ne rekoh“, reče, „da ja znam od Allaha ono što vi ne znate?“
„O oče naš“, rekoše oni, „zamoli da nam se grijesi oproste, mi smo, zaista, zgriješili.“ „Zamoliću Gospodara svoga da vam oprosti“, odgovori on, „jer On prašta i On je milostiv.“
I kad iziđoše pred Jusufa, on privi roditelje svoje na grudi i reče:
„Nastanite se u Misiru, svakog straha, ako Bog da, oslobođeni!“
I on roditelje svoje postavi na prijesto i oni mu se svi pokloniše, pa on reče:
„O oče moj, ovo je tumačenje moga sna nekadašnjeg, Gospodar moj ga je ispunio. Allah je bio dobar prema meni kad me je iz tamnice izbavio i vas iz pustinje doveo, nakon što je šejtan između mene i braće moje bio razdor posijao. Gospodar moj je zaista milostiv onome kome On hoće, i On, zaista, sve zna i mudar je!
Gospodaru moj, Ti si mi dao dio vlasti i naučio me tumačenju nekih snova! O Stvoritelju nebesa i Zemlje, Ti si Zaštitnik moj i na ovome i na onome svijetu; daj da umrem kao musliman i pridruži me onima koji su dobri!“
U Jusufu i braći njegovoj nalaze se pouke za sve koji se raspituju.
(Preuzeto iz Kuranske pripovijesti, knjiga III, priredio: Aziz Kadribegović, BEMUST, Sarajevo, 1998., 32 str.)