Živio nekada neki vladar koji je više od svega volio da sluša priče. Vladar je tjerao sve svoje velikodostojnike da mu pričaju, ali sve njihove priče su se uvijek završavale na najzanimljivijem mjestu. To je ljutilo vladara, te je stoga naređivao da se kazni onaj koji bi pričao; vladar više nije htio da sluša obične priče, već je tražio priču koja nikada nema kraja.
Svakoga dana je slao činovnike i vojnike da mu dovode ljude koji su znali da pričaju priče. Ti ljudi su birali najduže priče, ali i te najduže su imale svoj kraj. Zbog toga su ljudi bili teško kažnjavani.
Jednom dovedoše vladaru nekog mladića koji se ni najmanje ne uplaši, već doista ispriča priču bez kraja.
– … Davno, vrlo davno živio je neki car tako bogat da je bilo nemoguće nabrojati njegovo bogatstvo. A žita je imao tako mnogo da nije znao gdje da ga djene. Zato on pozva drvodjele da mu sagrade ambar tako veliki da mu se kraj ne vidi; od najstarijih vremena pa do današnjeg dana nije bilo većeg ambara. Taj ambar do vrha napuniše žitom. Ali, kad su ga radnici gradili, nisu dovoljno pazili te osta neki otvor, ni mali ni veliki, ali ipak dovoljno veliki da se kroz njega vrabac provuče. Jata vrabaca su dolijetala do ambara da se naslade carskim žitom. Ali kroz otvor je mogao da uleti samo jedan vrabac, pa izleti, a na njegovo mjesto uđe drugi, pa treći. I svaki, kako uzme zrno, odmah izleti da bi uletio četvrti, pa peti, pa još jedan, pa još jedan…
Vladar je, u početku, slušao vrlo pažljivo. A poslije je slušao jedno te isto: „… opet uleti vrabac, uzme zrno i izleti…“ – te ne izdrža, prekide mladića i upita:
– Pa dobro. Iskljucali su vrapci žito, a šta je poslije toga bilo?
– Oni još nisu iskljucali sve žito. Ne žuri, polako! – odgovori mladić.
Vladara je mnogo zanimalo šta je bilo dalje, pa ponovo upita:
– Pa, recimo da su sve pokljucali, šta je onda bilo?
– Da bi se saznalo šta je dalje bilo, treba čekati da vrapci, zaista, pokljucaju sve žito.
Vladar je pošto-poto htio znati šta se dalje događalo pa je mladiću dozvolio da nastavi priču. Cio dan, do same noći, mladić je samo ponavljao: „Uletio je vrabac, uzeo zrno i izletio napolje.“ I tako je, dugo, bez prestanka, pričao čas o jednom vrapcu, čas o drugom. A vladar ne izdrža pa opet upita:
– Hoće li vrapci skoro pojesti sve žito?
– Ne, još neće – odgovori mladić.
Prošao je dan, prošla noć. Mnogo dana i noći je prošlo, a vrapci još uvijek nisu mogli da pokljucaju sve žito iz ambara. Vladar se sve više i više ljutio.
– Zašto do sada još nisu pojeli sve žito? – upita mladića.
– Ne može se tako brzo, to je veliki ambar. A zrna žita ima bezbroj.
Ne zna se koliko je vremena trebalo da vrapci pokljucaju sve žito. Vladar ne htjede više da sluša bajku i naredi da kazne mladića. Ali mladić reče:
– Ja stvarno pričam priču bez kraja. Kako možeš da me kazniš, kad kažnjavaš samo one koji pričaju priče što imaju kraj?
Vladar nije imao kud. Vidje da je mladić upravu. I naredi da mladića puste njegovoj kući.
Izvor: Priče o ljudima i životinjama, izbor za niže razrede osnovne škole, Veselin Masleša, Sarajevo, 1972, str. 92-94.