Nekada davno u Afganistanu bio car po imenu Mahmud i imao je jednog vrlo pametnog vezira, a bilo mu ime Ejas. Ejasu jednog dana dođe jedan siromašni čovjek i zamoli ga da mu kod cara isposluje kakvu pomoć. Na to mu Ejas rekne:
„Car će ići sutra u lov, a i ja ću s njim. Ti izađi pred nas, pa digni ruke i čini dovu. Car će se zaustaviti kad vidi da ti činiš dovu. Kad završiš dovu, reci caru da znaš ptičiji jezik. Car će se, dakako, čuditi pa će i mene pitati, a ja već znam šta ću mu odgovoriti.“
Slijedećeg dana, čovjek izađe pred cara, prouči dovu i rekne da zna ptičiji jezik. Car se okrenu Ejasu i rekne u čudu:
„A može li čovjek znati ptičiji jezik?“
„Može, sretni care“, potvrdi Ejas, a onda se nadoveza, „ako ti dozvoljavaš, neka taj čovjek i mene nauči.“
Car je mnogo volio tog vezira i naredi čovjeku da ostane kod Ejasa dok ga ne nauči. Dan po dan i prođe mjesec. Tad Ejas uvede čovjeka caru i reče da ga je čovjek naučio ptičijem jeziku, našto car bogato nagradi čovjeka.
Odmah poslije toga, car ode sa Ejasom u lov. Kad su bili u gustoj šumi, car ugleda na grani dvije sove gdje jedna na drugu othukuje, pa reče Ejasu:
„Ti si naučio ptičiji jezik, reci mi šta govore one dvije sove!“
Ejas najprije posluša šta sove govore, a onda reče:
„Ona desna sova ima valjda sina na ženidbu, pa prosi kćer od one lijeve, ali joj ona odgovara: – Ja ti ne mogu dati kćer ako mi ne obećaš da ćeš mi dati pet stotina pustih sela.
– Ih, šta je meni pet stotina pustih sela, – reče joj ova druga -, dat ću ja tebi, ako hoćeš, toliko pustih gradova, pa zar ti ne znaš da je ova zemlja Sultan Mahmudovo carstvo!
Kad to ču Sultan Mahmud pomisli:
„Ja sam zbilja zulumćar kad u mom carstvu gradovi i sela postaju pusta.“
On naredi Ejasu da sve porušene gradove i sela popravi.
Izvor: http://www.rijaset.ba/mekteb