Bošnjačka narodna priča
Zaprosio neki aga curu svome sinu. Cura se nećka, odbija. Kasnije pristaje, ali aga neće. Hoće da joj se osveti. Neće je za sina, nego za najamnika. I tako bi. Najamnik je bio vrijedan i radin čovjek, ali nije mogao da zaradi za sebe i za ženu. Jednoga dana najamnik reče svojoj ženi:
– Vala, ja ne mogu više biti ovdi najamnik, nego idem po svijetu da štogod zaradim.
Došao drugom agi i najmio se. Kod njega je mnogo godina proturio i dođe vrijeme da se oni pokusuraju.
– Vala, aga, ja bi’ iš'o svojoj kući.
– Zaradio si dvajes’ i tri dukata, il’ ćeš da ti dam samo tri dukata sa halalom ili dvajes’ sa haramom, pita aga.
– Vala, nemoj, aga, zaradio sam ja sve.
– Ma ne mere drukčije, nego tri dukata s halalom, a ostalo s haramom.
Najamnik se zamisli pa reče agi:
– Pa, eto, daj ti meni ta tri sa halalom, a ja neću harama.
Aga mu dade tri dukata, a onda naredi ženi da mu skuha pogaču, i da u nju ukuha onih dvadeset dukata. Kad je pogača bila gotova, on je dade najamniku poprativši riječima:
– Nemoj ovu pogaču raz!amati dok ne dođeš kući!
Strpa ti on pogaču u torbu i krenu kući. Išao on tako dugo, kad pred jednom kućom zatekne ga mrak. Zakuca na vrata i upita:
– More li se konačiti?
Domaćin ga lijepo primi. Kad uđu u kuću, vidje gdje za opećkom sjedi neki dedo i ništa ne govori.
– Što vam ovaj đedo ništa ne govori?
– Đedina je r'ječ dukat — neko odvrati.
Musafir mu da dukat da progovori.
– More, nemoj graditi broda od sebe!
Dedo reče samo toliko i vrati se za opećak. Musafir mu dade još jedan dukat i dedo ponovo prozubi:
– More, đe je mlada žena, a star čojek nemoj ići na konak!
Dedo ode opet za opećak, a musafir misli:
– Pa kad nejmam neg’ ovaj jedan dukat, da ću mu nek’ mi još nešto kaže.
– Što si naumio, odumil
Dedo ponovo kao zaliven, a putnik nema više dukata. Za onih dvadeset u pogači ne zna. Prenoćio je i sutradan nastavi put. Na putu naiđe na jednu veliku vodu.Ćuprije nema da pređe.
– Aman, jarabi, da gradim brod od sebe. Dukat sam dao, neću!
Uto izbi nekakav čovjek, jaše na konju, veli on najamniku:
– Hajde, more, šta čekaš?
I tako, natjera konja u vodu. Pođe preko vode, kad tamo malo dalje skide ga voda, a konj ispliva i vrati se putniku na obalu. Uhvati on konja. Kad ima šta vidjeti; pune bisage para ostale na konju iza utopljenika. Povede konja malo nizvodno.
Naiđe na ćupriju i pređe preko vode. Pribije ga noć u putu i on dođe kod jedne kuće i upita da prenoći. Kad ude unutra, domaćin pir-ihtijar, a žena, mlada kao djevojka. Musafir se zabrinu.
– E, šta ću, pobogu nejmam kud dalje, dao sam dukat za r'ječ, a konak me pribi baš kod stara čovjeka, a mlada žena.Bilo pa bilo — reče u sebi, i smjesti se na jedan krevet pored vrata.
Onaj starac sa ženom ode u sobu. Starac zaspa, hrka ga stoji, kad u neko doba noći poče neko da kucka na vrata. Musafir, bajagi spava, a od sna ni habera. Kad se pomoli, nekakav brko i uđe mladoj ženi u sobu. Musafir ču kako se oni sašaptavaju:
– Zakolji ti moga čo'jeka, a ja ću zapomagati i reći da ga je musafir zakl'o.
Malo zatim, stade krkljanje, zakla čovjeka.
Brko pođe da izađe, a musafir neprimjetno odreza jednu krplcu sa peša njegova džubeta i ostavi je kod sebe.
Žena izletje, zapomaga:
– Narode, pomagaj! Zakl'o mi musafir čo'jeka!!!
Tako ti zaptije dokopaše musafira i konja mu, pa pravo kajmekamu. Kajmekam ga pita je li on ubio, a on kaže da nije, kad i nije.
– E, ako nisi, a kad znaš ko je, sutra demo izvesti sve muške glave na livadu, pa ako znadneš ko je, dobro je, a ako ne znadneš, ko je, onda ti si! Glave ti nije!
Kad je svanulo, telal sazva sav muški svijet i naredi da svi moraju kroz kapiju proći. Tako i bi. Prolazili, prolazili svi prođoše, samo kajmekam i njegov zamjenik nisu.
– Prođite i vas dvojica , reče im musafir.
Kajmekam prođe, a za njim i zamjenik mu. Musafir ufati zamjenika za džube i reče:
– Ovaj jel
– Ma kako će on biti, kad je to moj zamjenik?!
– Ma, on je vala, i glavom bradom!
Izvadi iz džepa zakrpu, i prisloni je na peš džubeta kajmekamova zamjenika, kad ona odgovara ko prava. A jest prava.
– E, dobro, pošteni putniče, evo ti konja, a brku ćemo mi na vješala.
On krene kući. Kad je stigao kući, sve se zgrade porušile,sve se promijenilo. Jedva poznade svoju kućicu. Pope se na tavan i pogleda sobu: kad, nakav čupo leži na krilu njegove žene, a ona ga miluje. On poteže pušku, ali se sjeti onog trećeg savjeta, onog dede iz kuće gdje je prenoćio prvu noć: »što si naumio, odumi!«
Vrati se i pokuca na vrata.
– O, mumine!
Žena skoči i reče:
– Sine, skoči de’, neko viče, pitaj za babul
On uđe u sobu i viđe da mu je onaj čupo sin.
Konja doveo, pare donio, sretno živio, a od starog age ni traga nema.
Izvor: Narodne pripovijetke iz Bosne i Sandžaka, za izdavača: Čengić Hasan, Sarajevo, 1977., str. 61-63.