Japanska priča
U nekom selu živjela jedna starica veoma dobra srca. Jednog jutra ugleda ona kako čitavo jato vrabaca veselo skakuće po njenoj bašti. Baš tada neka nevaljala djeca, prolazeći pored bašte, opaziše vrapce i počeše da ih gađaju kamenicama.
Vrapci se poplašiše i prhnuše uvis. Odletjeli su svi sem jednog. Poveći kamen pogodio je vrapca i slomio mu krilo. Zato on nije mogao da odleti sa ostalima.
– Oh, jadni vrapčiću! – uzviknu starica, istrča iz kuće i podiže vrapca.
Mnogo dana brinula se starica o malome vrapcu. Napravila mu je i gnijezdo i previjala ranjeno krilo. I svaki dan ga je hranila pirinčem i slatkim povrćem. Najzad je vrabac potpuno ozdravio. Onda starica iznese vrapca napolje i pusti ga da odleti.
– Sada ti je sasvim dobro – reče ona. – Ozdravio si i sada možeš odletjeti svojoj kući.
Vrabac je poletio i tri puta napravio krug oko bakine glave: „Dživ-dživ, dživ-dživ, dživ-dživ“. Izgledalo je veoma, veoma srećan. A onda poletje visoko u nebo i izgubi se u daljini.
Poslije nekoliko dana starica je sjedjela u trijemu i nešto krpila. Iznenada isti onaj vrapčić doletje k njoj i spusti se na njen skut. U kljunu je nešto nosio. Spustio je to tačno pred staricu. A onda opet odletio. Starica pogleda pažljivo i vidje da joj je vrabac donio sjemenku od tikve.
– Gle, gle – reče starica. – Ko je ikad vidio tako učtivog vrapčića? Donio mi poklon da mi zahvali što sam ga njegovala.
I tako starica posadi tikvino sjeme u svojoj bašti. Poslije nekoliko dana sjemenka proklija. Vriježa je rasla vrlo brzo. A onda se ubrzo na vriježi pojaviše krupne tikve.
Kada su tikve sazrele, starica otkide nekoliko. Htjela je da ih skuva i proba, ali nije ni sanjala da su tako slatke. Nikad još nije jela tako ukusne tikve. Veći broj tikava pokloni ona susjedima i svi se složiše da su zaista veoma slatke.
Najzad na vriježi ostade svega nekoliko tikava. Starica odluči da ih osuši, da joj poslije budu umjesto testija. I tako ih ona ostavi na suncu sve dok se tikve sasvim ne osušiše. Kada je izašla u baštu da ih uzme, veoma se iznenadila opazivši da je jedna tikva mnogo teža od ostalih. Starica je potrese i začu kako u tikvi nešto zvecka. „O, šta li može biti u ovoj tikvi?“ pomisli. Ona uze nož i isiječe mali otvor kod peteljke. Zatim okrete tikvu i zatrese je.
Čitava rijeka očišćenog pirinča poteče iz tikve. Zrna su padala i padala sve dok se kraj staričinih nogu ne napravi velika gomila pirinča. Bio je to veoma lijep bijeli pirinač, kakav se veoma cijeni u Japanu, gdje ljudi gotovo uz svako jelo jedu pirinač umjesto hljeba ili krompira.
Ko god bi video taj pirinač, veoma bi se začudio otkud tolika gomila može izaći iz jedne male tikve. A kada su ga probali, ljudi rekoše da je to najslađi pirinač.
Poslije toga starica je svaki dan istresala čitavu gomilu pirinča iz tikve i poklanjala ga siromašnim susjedima koji nisu imali dovoljno hrane.
I tako su svi bili veoma srećni, ali je starica bila najradosnija. Voljela je da pomaže drugima, a sad je imala dovoljno pirinča da pomogne svima kojima je to bilo potrebno. Dijeleći pirinač, starica se smiješila i govorila:
– A, šta kažete, zar nam onaj vrapčić nije donio divan poklon?
Izvor: Priče o ljudima i životinjama, izbor za niže razrede osnovne škole, Veselin Masleša, Sarajevo, 1972, str. 8-11.