Hazreti imam Sadik, neka je Allahovo zadovoljstvo na njega, imao je lijepu baštu koju je sam obrađivao. Na jednoj njenoj strani nalazili su se grmovi jasmina i drugih cvjetova, a sa druge strane voćke čije je plodove dijelio siromašnima i potrebnima.
Jednog toplog sunčanog dana imam je u staroj, istrošenoj odjeći radio u bašti. Nakon izvjesnog vremena tuda naiđoše njegova dva prijatelja. Vidjevši imama u teškom i mukotrpnom poslu jedan od njih reče:
„Bog nam neće oprostiti. Pogledaj kako se imam muči.“
Drugi reče: „Nismo se odazvali našoj obavezi pomaganja, pa se imam, neka je Allahovo zadovoljstvo na njega, sam prihvatio posla! Hajdemo brzo do njega da mu olakšamo posao.“
Tako se njih dvojica žurno približiše imamu i nazvaše mu selam.
Imam im uzvrati selam, a tada jedan od njih reče: „O poštovani imamu, oprosti nam. Tako nam Boga, nismo obratili pažnju.“
Imam, neka je Allahovo zadovoljstvo na njega, začuđeno upita: „A šta ste vi to pogriješili, pa tražite oprost od mene?“
Drugi reče: „Koja greška može biti veća od te da mi budemo spokojni dok ti sasvim sam obavljaš tako težak posao?!“
Prvi je potom dodao: „Dajte meni lopatu, ja ću odmah prionuti na posao.“
Imam se zbog njihovih izjava zadovoljno osmjehnu i reče im:
„Razumijevanje i milost koju ste pokazali znak je vaše ljubavi prema porodici Božijeg Poslanika, s.a.v.a. Ali znajte i to da ja volim svaki posao temeljito izvršavati. Neophodno je da se čovjek trudi i radi, te tako obezbijedi halal nafaku za svoju porodicu i udalji se od ljenosti.“
Prijatelji imama, neka je Allahovo zadovoljstvo na njega, shvatiše ono što im je imam želio poručiti pa potom od njega zatražiše dozvolu da ostanu i pomognu mu.
Sa perzijskog preveo: Senad Ćelović
Izvor: Tv Sahar, Sijavesh Taliban, Poučne priče