U z'o čas ga Veli-paša dojde
Po Zlatiju Zaim-bega seku;
Mače Zlata na obor na vrata,
Za Zlatom se ašik učinio,
Tri put Zlatu u majke prosio,
Ni jednom mu Zlate ne dadoše.
Uranio Zaim Osman-beže,
Susreta ga Morić Mustaj-beže,
Te govori Morić Mustaj-beže:
„Selam alejk, šura i ne šura!“
Odgovara Zaim Osman-beže:
„Alejk selam, zete i ne zete!“
Mustaj-beg mu stade govoriti:
„Čuješ li me, Zaim Osman-beže,
Ja ne mogoh isprositi Zlate.“
Pa mu stade dalje govoriti:
„Nemoj reći da ti nisam kaz'o,
Da je više ni zaprosit neću,
Već ću skupit silovitu vojsku:
Ljutu guju, Travničanin Muju,
Gorskog vuka, Husu bajraktara;
B'jele ću ti porušiti dvore
Tebe mlada s glavom rastaviti,
Tvoju majku nogam pogaziti,
A seku ti na sramotu ljubit.“
Pripade se Zaim Osman-beže,
Od straha ga zaboljela glava,
A od muke i srce i glava.
Sveza glavu srmali mahramom,
Utegnu se mukaddemom pasom,
Pa se vrati svome b'jelu dvoru,
Susreta ga ostarjela majka:
„Hajirola, sine Osman-beže!“
Odgovara Zaim Osman-beže,
Odgovara svojoj miloj majci:
„Nije hajir, već nehajir majko!“
Iznova ga poče pitat majka:
„Što si rusu zavezao glavu,
Što li si se utegnuo pasom,
Zagje njojzi Osman govoriti:
„Da ti kažem šta je i kake je,
Susrete me Morić Mustaj-beže,
Te mi reče Morić Mustaj-beže:
„Selam alejk, šura i ne šura!“
Ja sam njemu ‘vako govorio:
„Alejk selam, zete i ne zete!“
Mustaj-beg mi stade govoriti:
„Čuješ li me Zaim Osman-beže,
Tri put sam ti ja prosio seku,
Ja ne mogoh isprositi Zlate.“
Pa mi stade dalje govoriti:
„Nemoj reći, da ti nisam kaz'o,
Da je više ni zaprosit neću,
Već ću skupit silovitu vojsku:
Ljutu guju, Travničanin Muju,
Gorskog vuka, Husu bajraktara,
B'jele ću ti porušiti dvore,
Tebe mlada s glavom rastaviti,
Tvoju majku nogam pogaziti,
A seku ti na sramotu ljubit.“
Pripade se Osman-bega majka,
Oni daju Osman-bega seku,
Daju Zlatu Morić Mustaj-begu,
Dadoše je i ne pitaše je,
Vjenčaše je i ne kazaše joj.
Za to doču Osman-bega seka,
Ona ode na visoku kulu,
Gdje joj sjedi ostarjela majka,
Ona sjeda uz koljeno majci:
„Daj mi ključe, ostarjela majko,
Daj mi ključe od novi’ sanduka,
Da izvadim stambolsku ćatiju,
Da ja rusu svoju stegnem glavu,
Rusa me je zaboljela glava.“
Dade majka od sanduka ključe.
Zlata ode u šikli odaju,
Sve sanduke redom otvorila,
Ona traži svilene gajtane,
Izvadi ih Zlatija djevojka,
Trkom sagje u zelenu bašču,
U zelenu bašču pod naranču,
Objesi se o žutoj naranči,
Objesi se žalosna joj majka.
Petak bješe niko ne vidjaše,
Al’ ugleda mujezin s’ munare,
Pa zavika glasom sa munare,
Koliko ga grlo podnosaše:
„Jazuk vama, Baše Sarajlije!
Čije zlato visi u Hasbašči,
U Hasbašči o žutoj naranči.“
Tuda bješe Zaim Osman-beže,
Pokraj njega Morić Mustaj-beže.
Odmah su se jadu dosjetili,
Potekoše u zelenu bašču,
Kad dogjoše u zelenu bašču,
Oba bjehu pamet izgubili,
Oni lome granu od naranče,
A ne režu svilena gajtana;
Ali Zlata izdahnula bješe.
Pokupiše hodže i hadžije,
Opremiše Osman-bega seku,
Opremiše te je odnesoše,
Odnesoše, dženazu klanjaše.
Dok klanjaše, u mezar metnuše,
S desne strane vodu navratili,
A sa l'jeve jabuku sadili,
Više glave rumenu ružicu,
Po srijedi param posipahu:
Ko je gladan, nek’ jabuku jede,
Ko je žedan, nek vodicu pije,
Ko je mlagjan, neka se zakiti,
Ko je dužan, neka se oduži.
Zabilježio: Hasan Deronja
Izvor: Behar, list za pouku i zabavu, god. I, br. 1, Štamparija Riste J. Savića, Sarajevo, 1. maj 1900, str. 17-18.