Marko Aurelije
Autor: Nedžad Ibrišimović
Bio jednom davno nekakav car, toliko pravedan da nije htio ni zalogaj u usta staviti sve dok mu njegove hitre glasonoše ne dojave da je i posljednji siromah u njegovom carstvu netom objedovao.
Tako o doručku, tako i o ručku, a tako i o večeri.
Kada bi podizao kakav hajr – česmu, ćupriju, han ili štogod drugo – prvo bi pitao ima li ko kakav prigovor.
Kada bi nekakva krivca zatvorio, uvijek bi ga nekako pustio.
Jednom on podigne golemu vojsku da ide u rat, kad mu bahnuše u šator i javiše da su našli jednog nezadovoljnika.
Te ti on svu onu vojsku vrati, a onome svome neprijatelju – caru – javi da malo pričeka i da toga dana neće biti rata, dok ne vidi zašto mu je jedan čovjek u zemlji nezadovoljan.
Dovedu toga nekakva, budi Bog s nama, čovjeka, a vladar ga upita:
– Jesi li ti taj nezadovoljnik?
A ovaj mu odgovori:
– Jesam, ja sam taj!
– A zašto si ti jedini u cijelom mom carstvu nezadovoljan?
A onaj odgovori ovako:
– Ne znam ni ja sam!
Na to zovne car svoju svitu i svoje mudrace da s ovim porazgovaraju, ne bi li ga nekako udobrovoljili, te mu ponude svakakve darove.
I u harem ga carski pripustiše, da ovaj uzme sebi kakvu ljepoticu za ženu. Te se on do nekog vremena postidi od svega što mu je darovano, te najposlije reče da je i on sada zadovoljan.
Car opet podigne onu svoju vojsku, i taman što je vojska, sva onako horna za borbu, izašla, kad evo ti opet glasonoša caru pod šator da mu javi kako su našli još jednog koji je nezadovoljan.
– Dovedite ga! – reče car.
Kad toga dovedoše, on reče:
– Ja sam, čestiti moj care, nezadovoljan zato što su svi zadovoljni.
Car se lupi po čelu pa ovako progovori:
– Eh, tu sam te čekao! Te ga metne sebi za vezira.
Izvor:
Nedžad Ibrišimović : “Nakaza i vila: 77 priča” Biblioteka: “DANI” Sarajevo, 2004.