Bošnjačka narodna priča
Živio u Durićima neki beg Šukalo. Imao je prevrtljivog slugu, koji se jednom sastade s odmetnicima, pa im poče govoriti:
– U begovskim podrumima leže gomile zlata. Dođite, pa ga opljačkajte.
– Kako ćemo, kad su podrumi zaštićeni? – upitaše odmetnici.
– Ja ću otvoriti, a vi uđite, pa navalite.
I tako jedne večeri sluga dovede odmetnike i uvede ih u podrum. Kad dođe sluga begu, beg ga upita:
– Đe si bio?
– Vala, iš'o sam malo sokacima.
– E, vidi ovo zimno doba. Šta sad rade oni odmetnici. A, bogami, da dođu dao bih im dukata, pa nek’ djeci kupe brašna i opanke. Ne bi ni oni otimali da ih teška nevolja ne goni. Vallahi, žao mi ih je, k'o da su mi rod. Ostaće i dunjaluk, tuci i bjelici.
Slušali to odmetnici pa se zgledali. Jedan naredi da izađu. Sutri dan sretnu slugu, pa zagalame na njeg’.
– Što nas navraćaš da opljačkamo ‘nako dobrog čo'jeka!
Uhvate slugu, pa ga isprebijaju do jadne majke. Kažu, mnogi su se vratili kućama i otpočeli pošten život. A beg je svima dijelio, pa mu je i Bog mal uvećavao.
Izvor: Narodne pripovijetke iz Bosne i Sandžaka, za izdavača: Čengić Hasan, Sarajevo, 1977., str. 109.