U seosku gostionicu došao na noćenje trgovac. Stavio je pored sebe torbu sa robom i zamolio gostioničarku da mu pripremi večeru.
Nije mnogo robe bilo u putujućeg trgovca. No, pohlepna gostioničarka pomisli: „Dobro bi bilo uzeti trgovčevu robu!“ Dok je u kuhinji spremala večeru, ta joj misao nikako nije izlazila iz glave. Najzad reče mužu:
– Došao je putujući trgovac. Bilo bi dobro da prisvojimo njegovu torbu s robom.
– Ništa jednostavnije – odgovori muž. – Stavi mu u jelo travu „mega“. Onaj koji pojede tu travu, izgubi pamćenje. Ma šta da se desi, ma šta da ima, on će sve zaboraviti. A šta drugo putujući trgovac može da zaboravi nego svoju torbu?
Gostioničarka je tako i učinila. Nabrala je trave „mega“ i stavila je u večeru za trgovca. Trgovac pojede večeru i pođe u sobu na počinak.
Idućeg jutra, vrlo rano, trgovac je otišao iz gostionice. A gostioničarka, čim se probudila, odmah potrča u njegovu sobu da bi uzela torbu s robom. Ali, soba je bila prazna.
– Ah, ti, budalo! – poče gostioničarka da grdi svoga muža. – Ti si me nagovorio da mu u jelo stavim čarobnu travu. Ali, trgovcu nije bilo ni na kraj pameti da ostavi svoju torbu s robom!
– To ne može biti! Ako nije zaboravio torbu, onda je morao da zaboravi nešto drugo – samouvjereno odgovori muž.
– Kad ti kažem da ništa nije zaboravio – povika gostioničarka.
– To ne može biti! – ljutito će muž. – Treba dobro pogledati i promisliti!
Gazdarica se zamislila. Odjednom se lupnu dlanom po čelu i reče:
– Zaboravio je! Zaboravio!
– Eto vidiš – obradova se muž.
– Zaboravio je! Zaboravio je da plati večeruuu!
Izvor: Priče o ljudima i životinjama, izbor za niže razrede osnovne škole, „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1972, str. 118-119.