Bošnjačka narodna priča
Pokupio se Ali-beg sa svojim momcima, zajmili konje i volove, pa pošli da dotjeraju sijena. Bilo je to u proljeće.
Tek što su oni razvrhli, počeli vezati i tovariti, na kola i na konje, a niz jedno brdo se pomoli bukadar volova. Bilo ih je oko pedeset pari. Kad prihmaše onde gdje Ali-beg tovari sijeno, oni što ih tjeraše zaustave se. Njihov gazda priđe i viknu:
– Pomozi Bog, ljudi!
– Bog nam pomaže, dočekaše svi.
– More li se dobiti malo sijena za volove, pa ću ja platiti, ponovo će čovjek.
– Momci, razbacite sijena, nek volovi jedu, a ti gazda sjedi da zapalimo, reče Ali-beg i izvadi tutun iza pasa.
– A ko si ti i otkle si?, poče Ali-beg.
– Ja sam trgovac iz Dubrovnika, pa sam tuda po selima pokupov'o ovo volova i kren'o da prodam.
Dok su oni tako muhabetili niz ono isto brdo se pomoli gerga ljudi. Svak je ponešto nosio u ruci, neko sjekiru, neko vile, neko kolac. Nešto su gaiamili i vikali, a kad dođoše blizu, jedan viknu onom trgovcu što je sijedio sa Ali-begom:
– Il’ nam pare il’ mi oćerasmo volove!
– Da sam im'o i dao bi’ vam, odgovori trgovac.
– Pare vamo il’ volove, mi ti ne vjerujemo, dreknu onaj opet.
– Tako je, daj pare, iii vrati goveda!, dočekaše i ostali seljaci, pa počeše sabirati goveda da vrate nazad.
– Ma stan'te ljudi, šta je bilo? Polahko te, moremo se nasuliti k'o ljudi, umiješa se Ali-beg.
– Prevario nas je! Uz'o na veresiju! Neće da plati volove!, čulo se sa svih strana.
– Nejmam sad para, pa sam uz'o na veresiju. Kad ima'nem platiću, objašnjava trgovac. – Ma, ne znam šta him bi odjednom, malo prije su se složili, a sad ne daju.
– Nije odavle! lz daleka je! Šta mi znamo, more nas prevariti! Nek’ plati, pa nek’ goni!, vikali su seljaci.
Ali-beg se maši za kesu iza bensilaha, pa će:
– Evo vam pare pa sad hajte kućama!
Seljaci se pokupiše i odoše. U tom se diže i trgovac.
– E, pa pošto je makar ovo sijena, da ti to platim?
– Ma jok, kako platiš, da ti Bog pomogne, da dobro prođeš, kad budeš prodav'o!
– Fala ti beže, živ bio i u zdravlje, zahvali trgovac i ode.
Prolazili dani i godine, a trgovac se ne javlja. Ali-beg to više i zaboravio kao da nikad ni bilo nije. Jednog dana u akšam se pred Ali-begovu kuću pomoli nakav stranac i viknu:
– O domaćine!
– Ehe, dočeka neko iz kuće.
– More li se konačiti.
– More, hajde bujrum, reče Ali-beg i uvede ga.Kad se musafir odmorio i večerao, poče priča:
– Znaš li me?, upita musafir Alibega.
– Jok vala, a ko si?
– Ja sam onaj trgovac što si mi pozajmijo para, kad sam ono ovud kupov'o hajvan, objasni trgovac.
– Ama nemoj, Bogami te nisam pozn'o, a davno je to i bilo. Čo'jek se mijenja, stari, pa i zaboravlja.
– Jes’, davno, ima preko deset godina. Ti i zaboravio, a ne pita me onda, kad ću ti vratiti pare.
– Pa, baš, kako prođe s onim malom?, sjeti se Ali-beg.
– Nikako brate. Oćer'o sam ga u Italiju i prop'o. Te sam ti se otale pokupio, pa u Ameriku i tamo sam bio sve do sad. Radio sam, radio, dok ne zaradih, i donesoh ove pare da ti vratim. Halali, što si tol'ko ček'o.
Izvor: Narodne pripovijetke iz Bosne i Sandžaka, za izdavača: Čengić Hasan, Sarajevo, 1977, str. 129-130.