Jednog seljaka neznalicu uvijek bi seoski hodža napadao što ne zna islamskih šartova, a on nikad da nauči. Jedanput se opet sreo sa hodžom i pošto ga hodža naružio, on se vrati kući vrlo snužden. U putu ga sretne jedan znanac, pa ga pita što je tako snužden.
“Hodža me vazda ruži”, odgovori neznalica, “Sada me pitao islamske šarte.”
“Pa jesi li kazao da ih je pet?” upita poznanik.
“Ih, šta zboriš ti? Govorio sam ja i da ih je deset, pa opet uzalud.”
Izvor: Aiša Softić, Antologija bošnjačke usmene priče