Hodžina je žena prela konac, a hodža bi ga nosio na pazar i prodavao. Ali su mu bezdušne esnaflije plaćale vrlo nisku cijenu za to. Hodža odluči da im dade jednu lekciju. Nađe devinu glavu, dobro je obmota koncem, napravi naizgled veliko klupko i odnese na pazar. Ondje ga jeftino zacijeni, te se odmah javiše mušterije koje zapitaše hodžu da li nema što ispod konca. Hodža odgovori:
– Ima devina glava.
Najzad robu proda i novac primi.
Sutradan reče onaj čovjek koji je kupio konac:
– Hodža, zar ono tebi dolikuje! Ti mi reče da u klupku nema ništa osim konca, pa me prevari.
Hodža mu na to reče:
– Ja ti nisam slagao. Rekao sam da ima devina glava, a to si i kupio. Za novac koji si dao, dobio si vrijednost koja potpuno odgovara, nisi se prevario.
Izvor: Ahmet Halit-Jašaroglu, Ismail Hakki Čaušević, Meša Selimović, Nasrudin-hodža: priče i dosjetke, Svjetlost, Sarajevo, 1953, str. 24-25.