U najudaljenijem dijelu šume, nalazila se velika planina.
A u toj planini nalazio se mali brlog. Bio je to sasvim obični brlog u kojem borave medvjedići.
Mama medvjedica se baš vratila iz bolnice s malim zamotuljkom kojeg je nježno spustila u kolijevku.
A mali medo Čupko znatiželjno je virio iza tatinih leđa.
– Dođi Čupko! Upoznaj svoju sestricu Točkicu! – nježno ga je zazvala mama.
Čupko se sasvim tiho dogegao do kolijevke i provirio znatiželjno unutra.
Točkica je spavala.
Baš kada je Čupko sjeo u mamino krilo začuo se glasni plač.
Mama je brzo spustila Čupka i krenula prema Točkici.
– Mama, je l’ Točkica gladna ili popiškana? Možda joj je dosadno ? – upitao je Čupko.
– Gladna je i popiškana. Sad će mama to srediti. Ne brini Čupko. Ti možeš crtati dok mama ne sredi Točkicu – odgovorila je mama.
Čupko je tada uzeo svoje najomiljenije boje i krenuo crtati.
Nacrtao je cvijeće za mamu, ali kada je krenuo dati joj crtež, vidio je da mama spava. Crtež je zamotao i stavio mami na jastuk, te se potom tiho iskrao iz brloga van.
– Čupko, dođi idemo na potok loviti ribe! – zazvao ga je tata.
– Može! – veselo je potrčao i uzeo svoj pribor za pecanje.
Došli su do velike, plave rijeke i zabacili udice.
– Nego Čupko! Što ti kažeš na našu Točkicu? – upitao ga je tata.
– Pa, sviđa mi se. Ali stalno spava ili jede pa je pomalo dosadna. Ja sam mislio da će se ona igrati sa mnom – odgovorio je Čupko.
– Pa, hoće, hoće, igrati će se s tobom, samo treba još malo porasti. Tako si i ti Čupko dok si se rodio samo spavao i jeo – smješkao se tata.
– Pogledaj se samo kako si sada veliki!
Čupko je bio sretan, on je veliki brat jedne male sestrice. I on kada je zaplakao kao mala beba, mama je odmah skočila.
Kada su ulovili dovoljno ribe za večeru, krenuli su kući.
Tata medvjed je pripremio večeru i poslao Čupka da probudi mamu.
– Mama, probudi se! – Čupko je tiho gurkao mamu.
– Jao, Čupko! Pa ja sam zaspala! – tužno je rekla mama.
– Nema veze, dođi večera je gotova. Tata i ja samo ulovili ribu! – ponosno je rekao Čupko.
– O, Čupko moj! Pa ti si stvarno veliki medo! – rekla je mama i snažno ga zagrlila.
Baš kada su završavali večeru začuo se plač.
Čupko je istoga trena skočio i pojurio do Točkice.
Kad se približio Točkici počeo joj je pjevati svoju najdražu uspavanku.
Točkica je prestala plakati i nasmijala mu se.
– Znaš Točkice, jedva čekam da narasteš, onda ćemo se igrati zajedno. A do tada ja ću ti pjevati baš kao što su mama i tata pjevali meni kada sam bio tako mali!
Izvor: www.klinfo.hr