Odsustvo žaljenja za onim što je promaklo i radovanja zbog onoga što je dato

---

مَا أَصَابَ مِن مُّصِيبَةٍ فِي الْأَرْضِ وَلَا فِي أَنفُسِكُمْ إِلَّا فِي كِتَابٍ مِّن قَبْلِ أَن نَّبْرَأَهَا ۚ إِنَّ ذَٰلِكَ عَلَى اللَّـهِ يَسِيرٌ ﴿٢٢﴾ لِّكَيْلَا تَأْسَوْا عَلَىٰ مَا فَاتَكُمْ وَلَا تَفْرَحُوا بِمَا آتَاكُمْ ۗ وَاللَّـهُ لَا يُحِبُّ كُلَّ مُخْتَالٍ فَخُورٍ ﴿٢٣﴾

Nema nevolje koja zadesi Zemlju i vas, a koja nije, prije nego što je damo, zapisana u Knjizi – to je Allahu, uistinu, lahko – da ne biste tugovali za onim što vam je promaklo, a i da se ne biste previše radovali onome što vam On dade. Allah ne voli nikakve razmetljivce, hvalisavce.[1]

وَإِن يَمْسَسْكَ اللَّـهُ بِضُرٍّ فَلَا كَاشِفَ لَهُ إِلَّا هُوَ ۖ وَإِن يُرِدْكَ بِخَيْرٍ فَلَا رَادَّ لِفَضْلِهِ ۚ يُصِيبُ بِهِ مَن يَشَاءُ مِنْ عِبَادِهِ ۚ وَهُوَ الْغَفُورُ الرَّحِيمُ ﴿١٠٧﴾

Ako ti Allah dade kakvu nevolju, niko je osim Njega ne može otkloniti, a ako ti zaželi dobro, pa – niko ne može blagodat Njegovu spriječiti; On njome nagrađuje onoga koga hoće od robova svojih; On prašta i milostiv je.[2]

قُلْ مَن ذَا الَّذِي يَعْصِمُكُم مِّنَ اللَّـهِ إِنْ أَرَادَ بِكُمْ سُوءًا أَوْ أَرَادَ بِكُمْ رَحْمَةً ۚ وَلَا يَجِدُونَ لَهُم مِّن دُونِ اللَّـهِ وَلِيًّا وَلَا نَصِيرًا ﴿١٧﴾

Reci: “Ko će vas od Allaha zaštititi ako On hoće da vas zlo snađe, ili, ko vam može nauditi ako On želi da vam milost ukaže?” Osim Allaha, oni neće naći sebi ni zaštitnika ni pomagača.[3]

مَّا يَفْتَحِ اللَّـهُ لِلنَّاسِ مِن رَّحْمَةٍ فَلَا مُمْسِكَ لَهَا ۖ وَمَا يُمْسِكْ فَلَا مُرْسِلَ لَهُ مِن بَعْدِهِ ۚ وَهُوَ الْعَزِيزُ الْحَكِيمُ ﴿٢﴾

Milost koju Allah podari ljudima niko ne može uskratiti, a ono što On uskrati niko ne može, poslije Njega, dati; On je silan i mudar.[4]

وَلَئِن سَأَلْتَهُم مَّنْ خَلَقَ السَّمَاوَاتِ وَالْأَرْضَ لَيَقُولُنَّ اللَّـهُ ۚ قُلْ أَفَرَأَيْتُم مَّا تَدْعُونَ مِن دُونِ اللَّـهِ إِنْ أَرَادَنِيَ اللَّـهُ بِضُرٍّ هَلْ هُنَّ كَاشِفَاتُ ضُرِّهِ أَوْ أَرَادَنِي بِرَحْمَةٍ هَلْ هُنَّ مُمْسِكَاتُ رَحْمَتِهِ ۚ قُلْ حَسْبِيَ اللَّـهُ ۖ عَلَيْهِ يَتَوَكَّلُ الْمُتَوَكِّلُونَ ﴿٣٨﴾

Ako ih upitaš ko je stvorio Nebesa i Zemlju, sigurno će reći: “Allah!”, a ti reci: “Mislite li vi da bi oni kojima se, pored Allaha, klanjate mogli otkloniti štetu, ako Allah hoće da mi je učini, ili, da bi mogli zadržati milost Njegovu, ako On hoće da mi je podari?” Reci: “Meni je dovoljan Allah, u Njega se pouzdaju oni koji se pouzdavaju.”[5]

قُلْ فَمَن يَمْلِكُ لَكُم مِّنَ اللَّـهِ شَيْئًا إِنْ أَرَادَ بِكُمْ ضَرًّا أَوْ أَرَادَ بِكُمْ نَفْعًا ۚ بَلْ كَانَ اللَّـهُ بِمَا تَعْمَلُونَ خَبِيرًا ﴿١١﴾

Reci: “Pa ko može promijeniti Allahovu odluku, ako On hoće da vam naudi ili ako hoće da vam kakvo dobro učini?” Allah zna ono što radite.[6]

Predaje

Zapovjednik pravovjernih, mir s njim, je rekao: “Isposništvo je bogatstvo, a bogobojaznost je štit. (…) Isposništvo je između dvije rečenice u govoru Uzvišenog Boga: …Da ne biste tugovali za onim što vam je promaklo, a i da se ne biste previše radovali onome što vam On dade.[7] Svako ko ne žali za onim što je prošlo i ne raduje se onom što dolazi obuhvatio je isposništvo sa oba kraja njegova.”[8]

Božiji Poslanik, blagoslov i mir Božiji neka su s njim i njegovim, upitao je Džebraila, mir s njim: “Šta je značenje strpljivosti?” Džebrail odgovori: “Da u nevolji budeš strpljiv kao što si strpljiv u sreći, da u neimaštini budeš strpljiv kao što si i u bogatstvu, da u nedaći budeš strpljiv kao i u lagodnosti. I da se čovjek na svoje stanje – zbog iskušenja koje ga je pogodilo – ne žali stvorenjima.”[9]

Imam Ali, mir s njim, je rekao: “Uzvišeni Allah objavio je Davudu, mir s njim: ‘O Davude! Ti želiš i Ja želim, a ne bude ništa osim onoga što Ja želim. Pa ako se budeš predao Mojoj volji, dat ću ti ono što želiš, a ako se ne predaš Mojoj volji, izmorit ću te u pogledu onoga što želiš i na kraju neće biti ništa osim onoga što Ja želim.’”[10]

Imam Rida prenosi od svojih predaka, mir s njima, da je Božiji Poslanik, blagoslov i mir Božiji neka su s njim i njegovim, rekao: “Uzvišeni Bog je rekao: ‘Onaj koji nije zadovoljan Mojom odredbom i ne vjeruje u Moju sudbinu – neka traži drugog boga mimo Mene.’”[11]

Imam Sadik, mir s njim, je rekao: “Vrhunac robovanja Bogu je zadovoljstvo onim što Bog učini i u vezi sa onim što rob voli i u vezi sa onim što rob ne voli. Bog s robom neće učiniti ništa, a da to nije za njegovo dobro.”[12]

Hasan ibn Musa prenosi od svog oca, a on od svojih predaka, mir s njima, da je Božiji Poslanik, blagoslov i mir Božiji neka su s njim i njegovim, rekao: “Ovaj svijet prelazi iz ruke u ruku. Ono od njega što je za tebe i u tvoju korist doći će ti i ako si nemoćan, a ono što je protiv tebe i što te treba snaći ne možeš odbiti od sebe ni ako si snažan. Ko prekine nadu u ono što mu je promaklo, tijelo će mu biti odmorno. Blago onome ko je zadovoljan onim čime ga je Allah opskrbio!”[13]

Objašnjenje

Ovaj dio predaje s Miradža ukazuje na poruku 23. ajeta sure El-Hadid. Dakle, ne žalostiti se zbog onog što je propušteno i ne radovati se zbog onog što je dobiveno predstavlja velik položaj i uzvišen stepen, koji je Zapovjednik pravovjernih, mir s njim, opisao kao zbiljsko ustezanje.

“O Ahmede, voljeti Allaha znači voljeti siromahe i zbližavati se s njima.” Poslanik, blagoslov i mir Božiji neka su s njim i njegovim, upita: “O Gospodaru, a ko su siromasi?” Uzvišeni Gospodar reče: “To su oni koji su zadovoljni i ako imaju malo, strpljivi su kada su gladni, zahvalni su u blagostanju, ne žale se na glad i žeđ, ne lažu, ne srde se na svoga Gospodara, ne žale za onim što im je promaklo niti se raduju zbog onoga što im je dato.”

Možda Uzvišeni Bog neke Svoje robove iskušava siromaštvom ne bi li postigli ovaj visoki položaj. A onaj ko postigne ovaj položaj, stekao je i prethodno navedenih šest lijepih svojstava. Iz onoga što je rečeno u predaji s Miradža, ajetima, drugim predajama i našem kratkom objašnjenju razumije se da svi siromasi nisu obuhvaćeni posebnom pažnjom i dobrotom Božijom, nego su time su obuhvaćeni samo oni siromasi koji su se ukrasili prethodno navedenim svojstvima.

 

Izvor: Ali Se´adet Perver, Tajne s Miradža, sv. 1, (s arapskog preveli Ensar Karaman i Akbaš Lutfi), Fondacija “Mulla Sadra”, Sarajevo, 2012, str. 302-306. i 272.