Pitao je Poslanik, s.a.v.a., Džibrila: „Šta je to pouzdavanje u Boga Uzvišenog?“ Odgovorio je: „Znanje o tome da stvorenja, niti štete niti koriste, niti daruju, niti uskraćuju i prekidanje nade u njih. Pa kada rob Božiji takav bude, on neće činiti ni radi koga drugog, osim Boga radi, neće ni u koga, osim u Boga, nade polagati niti će se ikog, osim Boga, bojati niti će i za kim, osim za Bogom žudjeti. E to je pouzdavanje u Boga (tevekul).”[1]
Čovjek po imenu Hasan ibn Džahm kaže: „Došao sam kod Imama Ride, mir neka je s njim, i rekao sam: ‘Žrtvovao bih se za tebe, šta su to granice pouzdavanja?’ Odgovorio je: ‘To je da se ne plašiš nikoga, osim Boga!'“[2]
U drugoj predaji Ali ibn Suvejd prenosi da je pitao Imama Kazima, mir neka je s njim, tumačenje ajeta: …Onome ko se u Boga pouzda, On mu je dovoljan…[3] On je odgovorio: „Pouzdavanje u Boga ima nekoliko razina. Jedna od njih je da se u svim svojim poslovima pouzdaš u Boga, pa da budeš zadovoljan onim što On s tobom učini, znajući da ti On samo dobro daje i da je odluka o tome Njegova. Pa osloni se na Boga prepuštajući Mu to i pouzdaj se u Njega u tome i u svemu drugom!”[4]
Ukratko, čovjek treba smatrati da su sve stvari od Boga, sebe vidjeti zavisnim od Njegove neprolazne moći i sa ovom vezom, poput jedne kapi što se s morem spaja, baciti se u valove strašne i ničega se ne plašiti, jer:
Kap pošto se s morem spojila,
ne zovi je više kapljom, more je.
Rahmetli Naraki o ovome kazuje stihovima:
I život je od Njega i smrt je od Njega,
Siromaštvo je od Njega, i blagostanje je od Njega.
Bol je od Njega i lijek je od Njega,
A lijek za bolnu dušu također je od Njega.
Dostojanstvo je od Njega, poniženje i sramota su od Njega,
Zdravlje je od Njega, patnja i bolest su od Njega.
Tuga je od Njega, žalost je od Njega, radost je od Njega,
I rušenje je od Njega i građenje je od Njega.
Nevolja je od Njega, patnja je od Njega, spokoj je od Njega,
Siromaštvo je od Njega, blago je od Njega i poniženje je od Njega.
Ni trunčica se ne miče bez odredbe Njegove,
Sve je dužno blagosti i prisili Njegovoj.[5]
Izvor: Muhammed Reza Mahdevi Kani, Koraci ka samoizgradnji, svezak 2, (preveli s perzijskog: E. Musić, S. Jelešković i R. Razić), Fondacija “Mulla Sadra” u Bosni i Hercegovini, Sarajevo, 2012, str. 147–148.
[1] Biharu-l-anvar, bejrutsko izdanje, sv. 68, str. 138, hadis 23.
[2] Isto, str. 134.
[3] Et-Talak, 3.
[4] Usuli Kafi, sv. 2, str. 65, hadis 5. Predaja istog sadržaja donesena je u Miškatu-l-anvar, str. 16. i u Biharu-l-anvar, bejrutsko izdanje, sv. 75, str. 336, hadis 18, s tom razlikom da rahmetli Medžlisi u nastavku predaje dodaje da je Imam Riza, mir neka je s njim, rekao:
“Jedna od razina oslanjanja na Boga je da vjeruješ u nevidljivo Božije djelovanje, o kojem ti ne posjeduješ znanje, pa da prepustiš znanje o tome Njemu i Njegovim povjerenicima nad tim i da se u Njega pouzdaš u tome i u svemu drugom.”
Znači, ako se u životu suočiš sa događajima i dešavanjima koja nisi bio u stanju protumačiti materijalnim uzrocima i činiocima, znanje o tome prepusti Bogu i prijateljima Njegovim i s pouzdanjem u Njega oslobodi se šejtanskih došaptavanja, koja uzrokuju zabrinutost i uznemirenost. Ovaj dio predaje o nevidljivom i onostranom vidu pouzdavanja u Boga ukazuje da onaj koji se pouzdava nadilazi ograničenost materijalnih i vjeruje u nematerijalne činioce, koji utiču na čovjekovu sudbinu.
[5] Takdis, str. 337.