Jeste li čuli povijest o jednom narodu koji je, izuzev malobrojnih, stradao u velikoj poplavi, ugušio se i nestao u valima nabujale vode. Ta povijest o tome narodu ostala je kao znak i kao opomena kako Gospodar Zemlje i neba kažnjava one koji prevrše svaku mjeru, koji se uzohole i postanu obijesni.
A Nuhov narod zaista bijaše takav: okrutan, obijestan i neposlušan.
I smilova se Uzvišeni Allah, jer On je najmilostiviji, i posla Nuha, koji je bio jedan od njih, da opominje taj narod i donosi im dokaze od Gospodara svega vidljivog i nevidljivog, kako bi se opametili i kako ne bi doživjeli potpunu propast.
I dođe Nuh svome narodu kao Allahov poslanik i tamo ostade devet stotina i pedeset godina. I govoraše:
„O narode moj, Allahu se klanjajte, vi drugoga boga osim Njega nemate; zar se ne bojite? O narode moj, ja vas otvoreno opominjem.“
Ali, glavešine njegovog naroda su uši začepljali i glavu okretali i lica svoja haljinama svojim pokrivali samo da ne čuju to što Allahov poslanik njima govori. I prezrivo odgovarali:
„Mi smatramo da si ti u pravoj zabludi.“
„O narode moj“, govorio je on, „nisam ja ni u kakvoj zabludi, nego sam poslanik Gospodara svjetova; poslanice Gospodara svoga vam dostavljam i svako dobro vam želim; ja od Allaha znam ono što ne znate vi.
Zar vam je čudo što vam poruka od Gospodara vašeg dolazi po čovjeku, jednom od vas, da vas opominje, da biste se grijeha klonili i pomilovani bili.“
Tako je Allahov poslanik Nuh govorio stotinama godina odano i neumorno. I noću i danju. I javno i tajno. I glasno i polahko. Prilazio im na sve moguće nacčine, ne bi li samo Allahovu milost zaslužili. Molio ih da od Gospodara svoga traže oprosta, jer Gospodar njihov zaista mnogo prašta. Upozoravao ih na to da ih Allah od zemlje poput bilja stvara, da ih ponovo u nju vraća, te da će ih sigurno opet iz nje sve izvesti. Uvjeravao ih da će im Gospodar njihov dati imanja i sinove, da će ih bogato nagraditi, kiše im obilne slati i bašče i rijeke im dati.
A glavešine njegova naroda, oni koji nisu vjerovali, nadmeno su odgovarali:
„Koliko mi vidimo, ti si čovjek kao i mi, a vidimo i da te bez ikakva razmišljanja slijede samo oni koji su niko i ništa među nama; a ne vidimo da ste vi imalo bolji od nas. Štaviše, mislimo da ste lažljivci.“
„O narode moj“, govorio je on, „da vidimo! Ako je meni jasno ko je Gospodar moj i ako mi je On od Sebe dao vjerovjesništvo, a vi ste slijepi za to, zar da vas silimo da to protiv volje vaše priznate?
O narode moj! Za ovo ja od vas ne tražim blaga, Allah ce mene nagraditi. I ja neću otjerati vjernike, oni će pred svoga Gospodara izići; ali ja vidim da ste vi narod koji ne zna.“
No, oni ostadoše tamo gdje su bili i još se više uzoholiše. Sve što je poslanik Nuh više govorio i pokušavao u njihova srca usaditi istinu, oni su se sve više udaljavali od njega. I povodili se za onima koji su velika bogatstva imali i koji su razne spletke smišljali. I odvraćali ih od Allahovih dokaza govoreći da nikako božanstva svoja ne ostavljaju, da Vadda i Suvaa i Jegusa i Jeuka i Nesra ne napuštaju i da se njima i dalje klanjaju. I tako mnoge u još veću zabludu dovodili. I razne spletke smišljali.
„On je čovjek kao i vi“, govorili su, „samo hoće da je od vas ugledniji. Da je Allah htio, meleke bi poslao; ovako nešto nismo čuli od naših predaka davnih, on je lud čovjek, pa pustite ga neko vrijeme!“
Uzaludne bijahu Nuhove riječi:
„Ja vam ne kažem: – U mene su Allahove riznice; niti: – Meni je poznata budućnost; a ne govorim ni o onima koje vaše oči s prezirom gledaju: – Allah im nikakvo dobro neće dati – ta Allah dobro zna šta je u dušama njihovim, jer ja bih se tada ogriješio.“
„ O Nuhu“, rekoše oni, „ti si želio da se s nama raspravljaš i dugo si se raspravljao. Daj neka se ostvari ono što prijetiš, ako istinu govoriš!“
„To će vam učiniti samo Allah ako bude htio“, reče on, „ i vi nećete umaći. Ako Allah hoće da vas ostavi u zabludi, neće vam moj savjet koristiti, ma koliko ja želio da vas savjetujem. On je Gospodar vaš i Njemu ćete se vratiti.“
I njima malo bi što su glave od njega okrećali i prste u uši stavljali da ne čuju šta govori.
I malo im bi što su razne spletke i podvale činili.
I malo im bi što su mu se izrugivali i ono što je Allah zapovijedio lažima smatrali.
I malo im bi što su ga lašcem i luđakom nazivali.
Sve im to malo bi, te mu zaprijetiše najtežom kaznom:
„Ako se ne okaniš, o Nuhu“, rekoše, „bit ćeš sigurno kamenovan!“
Poslanika Nuha nisu uplašile ni pokolebale njihove prijetnje. Uzvišeni Allah mu je bio dovoljan oslonac. Zato im reče:
„O narode moj, ako vam je dodijao moj boravak među vama i moje opominjanje Allahovim dokazima – a ja se stalno uzdam u Allaha – onda se, zajedno sa božanstvima svojim, odlučite, i to ne krijte; zatim to nada mnom izvršite i ne odgađajte!“
Vidjevši da ništa ne pomaže, Nuh se obrati svom Gospodaru, Svevišnjem Allahu Milostivom: „Gospodaru moj, ja sam ja sam narod svoj i danju i noću doista pozivao, ali ga je moje pozivanje još više udaljilo. I kad sam ih god pozivao da im oprostiš, prste su svoje u uši stavljali i haljinama svojim se pokrivali – bili su uporni i pretjerano oholi.
Zatim, ja sam ih otvoreno pozivao, a onda sam im javno objavljivao i u povjerenju im šaputao, i govorio:
– Tražite od Gospodara svoga oprosta jer On, doista, mnogo prašta; On će vam kišu obilnu slati i pomoći vas imanjima i sinovima, i dat će vam bašče, i rijeke će vam dati. Šta vam je, zašto se Allahove sile ne bojite, a On vas postepeno stvara?!
Zar ne vidite kako je Allah sedam nebesa, jedno iznad drugog, i na njima Mjesec svijetlim dao, a Sunce svjetiljkom učinio? Allah vas od zemlje poput bilja stvara, a zatim vas u nju vraća i iz nje će vas sigurno izvesti.
Allah vam je zemlju učinio ravnom, da biste po njoj hodali putevima prostranim.
Gospodaru moj, oni mene ne slušaju i povode se za onim čija bogatstva i djeca samo njihovu propast uvećavaju i spletke velike snuju i govore:
– Nikako božanstva svoja ne ostavljajte, i nikako ni Vedda ni Suvaa, a ni Jegusa ni Jeuka ni Nesra ne napuštajte!
A već su mnoge u zabludu doveli, pa Ti njima, inađijama, samo propast povećaj!”
Allah Milostivi zna sve šta je i kako je bilo, jer Svojim znanjem sve obuhvaća, pa objavi svome poslaniku:
„Osim onih koji su već vjernici, niko više iz naroda tvoga neće vjernik postati, zato se ne žalosti zbog onoga što oni stalno čine. I gradi pred Nama i po Našem nadahnuću, i ne obraćaj Mi se više zbog nevjernika – oni će sigurno biti potopljeni!“
I poslanik Nuh poče graditi lađu s Allahovom pomoći.
Kad god bi pored njega prolazile glavešine naroda njegova, rugale bi mu se.
„Ako se vi rugate nama“, govorio je on, „rugat ćemo se i mi vama onako kako se vi rugate, i saznat ćete, zaista, koga će snaći sramna kazna i ko će u vječnoj muci biti.“
I kada lađa bijaše gotova i kad je pala Allahova zapovijed i voda s površine Zemlje pokuljala, Gospodar mu je rekao:
„Ukrcaj u lađu od svake životinjske vrste po jedan par, i čeljad svoju – osim onih o kojima je bili govora – i vjernike!“
A malo je bilo onih koji su s njim vjerovali. I Nuh reče onima koji su vjerovali:
„Ukrcajte se u nju, u ime Allaha, neka plovi i neka pristane! Gospodar moj, uistinu, prašta i samilostan je!“
Onda je nastupio taj naviješćeni čas. Obistinila se prijetnja Gospodara svjetova. I zbio se stršan događaj:
Kapije nebeske su se, voljom Gospodara neba i Zemlje, otvorile i voda je iz njih počela neprestano liti, a iz zemlje su, Njegovom voljom, izvori silni provreli! I te su se vode sastale kako je određeno bilo! Sve je bila samo voda koja je neprestano lila sa svake strane i potapala sve pred sobom. Valovi su bili ogromni, kao brda, i ništa im se nije moglo suprostaviti.
I kada ti ogromni valovi ponesoše Nuhovu lađu u kojoj bijaše od svega onako kako je to Allah odredio, on zovnu svoga sina koji se nalazio podaleko:
„O sinko moj, ukrcaj se s nama, ne budi s nevjernicima!“
„Sklonit ću se na kakvo brdo koje će me od vode zaštititi”, reče mu on.
„Niko danas Allahove kazne neće pošteđen biti, osim onoga kome se On smilovao!“, reče Nuh, i val ih razdvoji, i sin mu potopljen bi.
I kad se ispunila odredba Allaha Uzvišenog, bi rečeno:
„O Zemljo, gutaj vodu svoju, a ti, o nebo, prestani!“
I voda se povuče i ispuni se odredba, a lađa pristade na planini El-Džudi, i bi rečeno:
„Daleko nek je narod nevjernički!“
Poslanik Nuh u brizi za svojim sinom koji je ostao potopljen, zamoli Gospodara svoga: „Gospodaru moj, sin moj je čeljade moje, a obećanje Tvoje je zaista istinito i Ti si od mudrih najmudriji!“
„O Nuhu, on nije čeljade tvoje“, rekao je On, „jer radi ono što ne valja, zato me ne moli za ono što ne znaš. Savjetujem ti da neznalica ne budeš.“
„Gospodaru moj”, reče, „Tebi se ja utječem da Te više nikada ne zamolim za ono što ne znam! Ako mi ne oprostiš i ne smiluješ mi se, bit ću izgubljen.“
I njegov Gospodar Milostivi ga obavijesti:
„O Nuhu“, bi rečeno, „iskrcaj se, s pozdravom Našim i blagoslovima tebi i narodima koji će se izroditi od ovih koji su s tobom!“
Milostivi Allah je to ostavio kao pouku – pa ima li ikoga ko bi pouku primio? A oni što su zbog grijehova svojih potopljeni, u vatru će biti uvedeni i nikoga sebi, mimo Allaha, kao pomagača neće naći.
Allah je Prvi i Posljednji, i Vidiljivi i Nevidljivi, i On zna sve!
(Preuzeto iz Kuranske pripovijesti, knjiga I, priredio: Aziz Kadribegović, BEMUST, Sarajevo, 1998., str. 11-25.)