Izgradnja koja je karakterisala Evropu od Drugog svetskog rata do danas znatno će usporiti kao posledica ideje održivosti. Zaštita energije i resursa opredeljuje nas za unapređenje postojećeg fonda stambenih, javnih i poslovnih zgrada. U takvim kretanjima postavlja se pitanje budućnosti arhitektonske profesije i same arhitekture kao umetnosti koja oblikuje neposredno čovekovo fizičko okruženje. Da li će velike arhitekture nestati?
Savremena arhitektura suočava se sa brojnim problemima, a jedan od najvećih udara u samu srž profesije: manje investicija u nove projekte. Procene su da će fokus građevinske industrije, naročito u Evropi i razvijenim zemljama sveta, u narednim decenijama sa izgradnje preći na rekonstrukciju postojećih objekata. Do kojih razmera rekonstrukcija u Evropi treba da uzme maha u narednim decenijama, govori i podatak da krilaticu 20/20/20 (20% emisije ugljenika manje uz 20% energije iz održivih izvora do 2020. godine) već zamenjuje nova – 90/90.
90/90 zapravo predstavlja plan da se do 2050. godine 90% fonda zgrada u Evropi rekonstruiše u cilju energetske efikasnosti kako bi trošile 90% manje energije nego danas. Prateći ove težnje procenjuje se da će samo u Evropi biti otvoreno oko pola miliona radnih mesta vezanih isključivo za rekonstrukciju postojećih zgrada.
Građevinskoj industriji ovo predstavlja resurs za budućnost, ali, postavlja se pitanje šta se u projektima rekonstrukcije ovakvog obima dešava sa arhitekturom? Da li će biti svedena na projektovanje fasada i enterijera?
Arhitektura javnih objekata – rezervat velike arhitekture
Iako su prognoze za najveći deo arhitektonskih projekata relativno sive, u narednom periodu, kao pozitivna posledica savremenih težnji u građenju i shvatanju našeg okruženja i urbanog razvoja, predstoje veća ulaganja u infrastrukturu ali i izgradnju javnih objekata.
Moderna društva, u želji da unaprede školstvo, zdravstvo, usluge i život građana uopšte, otvorena su za velika ulaganja u sektor javnih zgrada. Ona tako svoju arhitekturu vraćaju na tas na kom je ona i dostigla visine umetnosti – javne objekte.
Tako, nakon perioda dominacije privatnog kapitala koja se manifestovala i kroz arhitekturu, javnim objektima i zvaničnovraćamo značaj koji su imali za razvoj civilizacije tokom poslednjih pet hiljada godina. Setimo se samo grandioznih primera velike arhitekture iz enciklopedija i kako su u 20. veku javne objekte sve češće počele da zamenjuju korporativne zgrade, industrijski kompleksi i oblakoderi.
U ovome, naravno, nema ništa loše, ali postavlja se pitanje da li javno treba da ima predznak socijalnog, a privatno ekskluzivnog, ili javno ipak treba da zadrži izvestan nivo društvenog značaja koji će se ogledati i kroz veliku arhitekturu.
Izvor: Build, besplatni poslovni magazin o građevinarstvu i opremanju, Infonet Group d.o.o., god. IV, br. 16, Beograd, decembar 2010, str. 28.