Prije mnogo godina u jednom selu živio je jedan učen čovjek po imenu Ramabhatta. U tim danima ljudi su jedva preživljavali. Ramabhatta je posebno imao oskudna primanja. Bio je veoma siromašan. Živio je prosjačeći tu i tamo. Seljani nisu baš cijenili njegovo znanje, pa je često oskudijevao u hrani.
Jednom je dobio zemljani lonac pun rižinog brašna kako bi spremio sebi da jede. Ramabhatta je nosio lonac na glavi i išao prema svojoj kući. Na putu se toliko umorio da je sjeo na jedno uzvišenje kako bi se odmorio. Poče razmišljati o tome kako će postati bogat.
„Oh, zašto ne bih imao više novca. Prodaću rižino brašno. Kupiću dvije ovce od novca koji dobijem. Ovce će narasti i ojanjiti se. Sve ću ih prodati i od dobijenog novca kupit ću vola. Onda ću kupiti konja. Poslije ću prodati konje i sagradit ću veliku kuću. Potom ću se oženiti. Za godinu dana dobit ću sina. On će poželjeti da jaše konja. Ja ću onda reći ženi da ga pridrži. Ona će kuhati u kuhinji. Neće uraditi što joj kažem. U ljutnji ću je udariti štapom …“, tako govoreći sam sebi Ramabhatta udari po loncu.
Brašno se prosu, pa se Ramabhatta morao vratiti kući bez hrane za taj dan.
Pouka: Ne razmišljaj o onome što ne možeš ostvariti.
Izvor: http://shortstoriesshort.com
Prevod: A. Kadrija