Dobio hodža sina, ali dijete bilo baš naopako. Mali je po cijeli dan spavao, a čim bi sunce zašlo, počeo bi plakati i ne bi prestajao sve do zore. Hodža i hodžinica nikako nisu mogli zaspati te se dogovore da riješe problem tako što će pola noći žena ljuljati dijete, a drugu polovicu hodža.
Tako i bi. Do po noći žena je ljuljala bešiku i dijete je bilo mirno, dok je hodža slatko spavao. Kad prođe pola noći, dođe žena do kreveta pa budi hodžu:
– Nasrudine, hajde blago meni, vrijeme je da ti ljuljaš maloga.
Hodži se nije ustajalo ispod toplog jorgana pa reče:
– Mora dijete malo plakati. Nego, deder ti ljuljaj onu svoju polovicu, a moja polovica neka se sita isplače.
Izvor: Nasrudin-hodža, Bemust, Zenica, 1996, str. 46.