Dok je neki miš grickao pogaču sira u ostavi, tako se silno prepade od mačke koja je živjela u toj kući, da se, i sam ne znajući kako, nađe u vrtu.
U vrtu se prestravljeni miš sakri ispod salate i zamisli se. Dok je razmišljao o svemu i svačemu, sjeti se da mu je jednom njegov pokojni otac pričao o nekom svom kumu, poljskom mišu, koji je prebivao u tom vrtu ispod smokve. Mišić se ustumara po vrtu, nađe rupu tog kuma i uđe.
A kum njegovog oca je već bio uginuo, ali je za sobom ostavio sina. Oni se upoznaše, i poljski miš kućnom mišu ukaza tolike počasti da ovaj dva dana smetnu s uma i ostavu, i sir, i mačku.
Ali trećeg dana, pošto se zasiti mirisa repe, reče:
– Kume, vrijeme je da te oslobodim i odem.
– Zašto, kume? Ostani bar još jedan dan!
– Ne mogu, kume, čekaju me kod kuće.
– Ko te čeka?
– Jedan stric … Nego, znaš šta: predlažem ti da pođeš sa mnom. Zajedno ćemo ručati, a onda se možeš vratiti.
Poljski miš još nikad nije bio kod nekog kućnog miša, pa iz puke radoznalosti prihvati poziv. I tako kumovi krenuše.
Kad iziđoše iz bašte, popeše se sjenicom i kroz jedan prozorčić uđoše u ostavu.
– Kakva otmjena kuća! – zapanji se poljski miš.
– Kakav primamljiv miris!
– Samo siđi, kume, nemoj da se ustežeš: ponašaj se kao da si kod svoje kuće.
– Hvala, kume. Znaš, meni je ovo strana sredina, pa se bojim da ću zalutati i neću umjeti da se vratim. Biće bolje da ostanem ovdje, na prozoru…
– Onda me pričekaj – reče kućni miš i sam siđe s prozora. Ali dok se prikradao jednom parčetu slanine, spazi ga mačak, skoči na njega i ščepa ga.
– Ciju!… Ciju!… – zapomagao je jadnik.
Poljskom mišu poče strahovito da lupa srce. I on se prisjeti: „Šta je ono maločas kazao!? Da ga čeka stric! Eto mu sad tog njegovog strica! Lijepo ga je dočekao! Ako je njega, bratanca, ovako dočekao, kako li bi tek dočekao mene, kad me uopšte ne poznaje!“
I s prozora skoči pa brzo pobježe natrag u baštu.
Izvor: Priče o ljudima i životinjama, izbor za niže razrede osnovne škole, Veselin Masleša, Sarajevo, 1972, str. 13-15.