Autor: Nedžad Ibrišimović
Isa, a.s., je rekao: „Ljubav“, a za ljubav je potrebna snaga. Čovjek bi htio naprijed, a ljubav ga baca nauznak.
Ja ne znam šta je ljubav. Je li to kada se okean giba i kada velika riba guta manju ribu?
On kaže: „Ljubi bližnjeg svoga kao što ljubiš samoga sebe.“ Ja ne ljubim samoga sebe. Ja ne znam šta je to ljubav.
Kad mi neko kaže: „Volim te“ – ja to ne vidim. Samo kada ja kažem: „Volim te“ – to vidim.
Rekoh: „Ljudi nema.“ Rekoh: „Ima samo miris dunja i ima nakostriješen vrabac. A ljudi nema. Ima čovjek u namazu. Ima Allah, dželle šanuhu.“
Zemlja k'o ploča je sjenka. A Zemlja kao plavo-bijela kugla u Svemiru? Kada je gledam s Mjeseca, onda pomislim da možda na njoj ima ljudi. A kada siđem na zemlju, ugledam ljudska lica kojih se užasavam.
Ne volim što je čovjekova duša u njegovom savršenom tijelu. Tamo uvijek počiva smrtna uvreda za drugoga čovjeka.
Samo se Allaha bojmo!
A zločin zgušnjava na Zemlji, u Zemlju propada, a i ona mu je mehka! Dolazi do njena užarena središta i tamo se topi džehennemsko gorivo!
Isa, a.s., kaže: „Ljubav.“ Zašto? Zato što insan nije drvo nepomično uglavljeno korijenjem u zemlju. Zato što insan nije hajvan na četiri ili na dvije noge. Kaže: „Ljubav!“ Zato da bi ljudi ojačali i nadjačali smrt. On kaže ljubav zato što je u ljudima zapretana silna snaga. On kaže ljubav zato da bi se osmjehnuo zlu!
Nije istina da smo mi ljudi niotkuda!
On kaže ljubav zato što volim samo ja i tako samo ti i tako samo on i tako svako od nas.
A, haman hazreti Omer veli da će se možda jednoga dalekoga dana i Džehennem ugasiti!
Ali ljubav! Šta je ljubav? Da to nije ono kada ja po Bosni hodam?
Ja volim starice i djevojčice. O, kako da se vratim na početak? Koga da prevarim kada mi niko od ljudi moje grijehe neće da halali.
A šta ako bi namaz bio pet puta po petsto puta na dan?
Bio bi to divan početak. Tada ne bi bilo djevojaka koje me ne bi vidjele. Nadošli bi mirisi i ja bih mogao da biram. Izabrao bih onu koja ima najviše sifata džennetske hurije.
Posijao bih žito da nikne, s pčelama bih podijelio med i rekao joj: „Rodi!“
U mojoj kući bio bi pod, bio bi krov, bila bi postelja, a iznad postelje svjetiljka i Kur'an. Tako bismo mogli da idemo kud god hoćemo: ja, moja žena i ono što je rodila.
Za ljubav ne treba snaga – ona je snaga!
Izvor: www.behar.hr