Pokraj jednog potoka sretoše se miš i žaba, i među njima se odmah rodi prijateljstvo.
Od jutra do večeri bili su skupa, družili se i o svemu razgovarali. Njihovo prijateljstvo svakim danom bilo je sve snažnije. Kada bi se rastali žudno su isčekivali ponovni susret.
Jednog jutra miš je trčao obalom potoka tražeći svoju prijateljicu žabu, ali, budući da je ona tog jutra lovila u potoku, nije je mogao naći. Kad se pred večer sretoše, miš reče žabi da on živi na kopnu, a ona u vodi i da tako ne mogu uvijek biti zajedno. Predložio joj je da vežu oko noge kraj konopčića tako kad požele da budu skupa dovoljno je da cimnu konopac kao znak da se trebaju sresti.
Žaba pristade. Uzeše konopac i vezaše njegove krajeve oko nogu. Nekoliko dana kasnije pored potoka naleti jedan veliki gavran, opazi miša na obali, zgrabi ga svojim kljunom i podiže ga visoko u zrak.
Kako je konopčićem bio vezan za žabu miš povuče i nju, pa su sad oboje bili u zraku. Noseći miša i žabu gavran je letio iznad obližnjeg sela. Kad seljaci vidješe taj prizor veoma se začudiše. Bilo im je čudno što je gavran uhvatio i žabu.
Na njihovo čuđenje žaba im reče da gledaju i dobro zapamte kakva je sudbina onom ko se druži sa onim ko mu nije par ni po djelovanju ni po pameti.
(Prema knjizi Kazivanja iz Mesnevije prepričala Amina Škrijelj, 12 godina)