Sjećam se da sam u djetinjstvu bio veoma pobožan. Noći sam provodio u molitvi, predavao se postu i ustezanju od uživanja. Jedne noći sjedio sam s ocem – neka mu se Bog smiluje – držeći u rukama časni Kur’an sve do zore, dok su oko nas ljudi spavali.
Rekoh ocu: “Nitko od ovih ne diže glavu da bi bar dva rekata nafile klanjao, zaspali su tako bezbrižno, rekao bih da su pomrli.”
Otac će na to: “Dušo očeva, bilo bi bolje da si i ti zaspao nego da druge ogovaraš.”
Uobraženi vidi samo sebe
jer ima pred sobom zastor nadmenosti.
Kad bi ti bilo dano oko koje sve vidi,
vidio bi da nitko nije slabiji ni jadniji od tebe.
Izvor: Bilten, glasilo MIZ Zagreb, broj 177, Zagreb, lipanj 2016, str. 87.