Kad je Isa, a.s., ušao u Bejtul-makdis, u susret mu pođoše nekoliko pismoznalaca i farizeja sa jednom ženom, koja je preljubu počinila. Između sebe su govorili:
„Ako je spasi, suprostavio se Zakonu Musaa, a.s., i mi ćemo tako imati razlog da ga okrivimo, ali ako je osudi onda se digao protiv svoga vlastitog učenja, jer on podučava samilosti.“
Radi toga su je doveli pred Isaa, a.s., i rekli:
„Učitelju, mi smo ovu ženu našli u preljubi. Musa, a.s., je naredio da se neko takav kamenuje. A šta ti kažeš?“
Tada se Isa, a.s., sage i prstom na tlu nacrta ogledalo u kojem je svako mogao vidjeti vlastite grijehe. Pošto su oni i dalje insistirali na njegovom odgovoru, Isa, a.s., se podiže i pokazujući prstom na ogledalo reče:
„Ko je od vas bez grijeha taj treba na nju prvi da baci kamen.“
Potom se iznova sageo pa nacrtao obod oko ogledala. Kad su ljudi ovo vidjeli, jedan za drugim su izlazili, počevši od najstarijih, jer su se zastidjeli vidjevši svoje grijehe. Kad se Isa, a.s., podigao, pa osim žene tu više nikog nije vidio, rekao je:
„Ženo gdje su oni, koji su te osudili?“
Kroz suze žena mu odgovori:
„Učitelju, oni su otišli, a ako mi ti oprostiš, tako mi Boga, ja više neću griješiti.“
Tada je Isa, a.s., uputi na dobro:
„Slavljen neka je Allah! Idi svojim putem u miru i više ne griješi, jer Allah me nije poslao tebe da osudim.“
Izvor: Mehmed Karahodžić, U njima imate divan uzor, M. Karahodžić, Sarajevo, 2004, str. 178.