Tumačenje snova
Tumačenje snova

Tumačenje snova

Armenska bajka

Živeo jednom jedan car, pa usni neobičan san: vidje u snu kako padaju oko njega lisice, razne vrste – velike i male, sive i riđe, olinjale i s lijepom dlakom. One su ga opkolile s raznih strana, pripijaju mu se uz noge, ujedaju ga i skaču. Kad se car ujutro probudi, pozva sve mudrace carstva pa im reče:

– Noćas sam usnio jedan strašan san. Hoću da mi ga odgonetnete i rastumačite, a ako to ne uspijete, znajte, kaznit ću vas i baciti u tamnicu.

Mudraci se raziđoše i stadoše razmišljati o carevom snu.

U to doba živio u tom carstvu neki čovjek po imenu Šivar, a to znači sulud. Razume se, taj nadimak nije dobio ni za šta: bio je tako sulud i glup da nikad ništa pametno nije uradio. Čega se god dohvatio, sve je ispadalo naopako.

Šivareva žena slučajno saznala za carev san i za nagradu, koju je obećao onome ko mu ga rastumači, pa reče svom glupom mužu:

– Hajde, šta kažeš? Idi caru pa mu nekako rastumači taj strašni san. On će te bogato nagraditi.

Ali ona je pri tome mislila:

– Ako slučajno uspije da odgonetne san, dobro je, postaćemo bogati i bit ćemo srećni, a ako ne – opet će za mene biti dobro: car će mog glupog Šivara pogubiti. To je dobro, jer šta će mi ovaj suludi muž?

Šivar najprije ne htjede da pođe caru da mu tumači san, ali žena navali na njega tako da je on ne mogaše odbiti. Stoga uze toljagu, prebaci torbu preko ramena, pa pođe u carev dvorac. Idući putem, on ugleda veliku zmiju, koja je ispuzila ispod jedne stijene. Ona ga upita:

– Kuda si se uputio, Šivaru?

A on joj odgovori:

– Eto, idem tako bez cilja – kud me noge nose i oči vode. Žena me poslala da rastumačim caru jedan strašan san. I sad se pitam: kako ću ja rastumačiti taj san? Pa ja ni svoje snove ne razumijem, a treba tuđe da tumačim. Uz to, car je usnio nešto strašno.

Ali zmija mu reče:

– Slušaj me dobro, Šivaru. Pomoći ću ti da rastumačiš carev san i da se tako izbaviš iz sirotinje. Otići ćeš caru i reći ćeš mu ovo: „Presvijetli care, želiš li da ti rastumačim san? Ja ću ti ga rastumačiti. Taj san je strašan. Lisice koje su bile oko tebe, tiskale se oko tvojih nogu i ujedale te – to su laskavci i podmukli veziri. Oni se nalaze oko tebe, i, znaj, žele tvoju propast. Stoga se dobro njih čuvaj i nikome ne veruj.“ Eto, Šivare, to ćeš reći caru i time ćeš mu rastumačiti san. A za to ćeš dobiti bogatu nagradu. Meni ćeš, naravno, dati polovinu od te nagrade, jer sam ti pomogla. Upamti to dobro.

– Ništa ne brini, dijelit ćemo nagradu – reče glupi Šivar pa se uputi u dvorac.

Kad stiže caru, on ponovi ono što je čuo od zmije i tako mu rastumači san.

Čuvši to, svemoćni car odmah naredi da bace u tamnicu dvorske vezire i mudrace, koji su tobož bili zauzeti tajnama carskog sna. Zapravo, oni su razmišljali o tome kako da zbace cara i preuzmu vlast u zemlji.

Car potom bogato nagradi Šivara i imenova ga svojim glavnim tumačem snova. Šivar natovari blago na četiri deve pa se uputi svojoj kući.

Ide on tako kući, promatra vreće pune blaga i razmišlja: „Za sve ovo treba da zahvalim zmiji; ona mi je pomogla. Dobro je što sam je sreo. Dvije vreće s blagom ću joj dati, a dvije ću zadržati za sebe. Pravedno ćemo podijeliti nagradu. Ja ću od sada živjeti veselo, a žena mi više neće prigovarati i nećemo se svađati.“

Ide Šivar dalje i stalno razmišlja o nagradi i sretnom životu.

„Dvije vreće – to je lijepo bogatstvo. Ali četiri – još ljepše. Teško se dolazi do takvog bogatstva. A ja moram da dam zmiji polovinu. Šta će to njoj? Kod nje neće uopšte biti iskorišteno. A nije ni grijeh prevariti je. Svako vara, pa mogu i ja zmiju.“

Misli Šivar i polako skrenu s puta. Odlučio je da ne dadne zmiji njen deo, pa zaobilaznim putem ode svojoj kući, noseći na devama sve četiri vreće blaga.

I tako je Šivar zadržao sve blago za sebe.

Od toga je prošlo tri godine. Tada car opet usni neki čudan san. Vidje on u snu kako su se rijeke i jezera napunila krvlju, zemlja je postala crvena, na poljima se osula crvena rosa.

Tada se sjeti Šivara, svog tumača snova, pa posla sluge po njega.

Sluge brzo pronađoše Šivara i rekoše mu da se sprema za put, jer je hitno potreban caru. Čuvši to, Šivar se prepade. Nije znao zašto ga sada zove car.

On pomisli: „Šta sad da radim? Ako je car opet usnio neki strašan san, kako ću ga rastumačiti? Mogao bih opet otići kod zmije, ali ona mi sada sigurno neće ništa reći. Ovako ne smijem izaći pred cara, jer mi glava začas može otići s ramena… Ipak je najbolje da odem do zmije i da od nje zatražim da rastumači i ovaj carev san, jer će mi, možda, ona opet pomoći da spasem glavu.“

Šivar to pomisli, pa se uputi pravo zmiji.

Kad dođe do njemu poznate stijene, a zmija već ispuzala pa ga čeka. Ona mu reče:

– Zdravo, brate Šivare! Šta radiš? Prije tri godine si me prevario i nisi mi donio polovinu. Ipak, izvući ću te i ovog puta. Car te je pozvao jer hoće da mu rastumačiš još jedan san. Pođi k njemu i reci mu ovo: neka što prije okupi vojsku i bude spreman za boj, jer će neprijatelj krvlju zaliti njegovu zemlju. Nije uzalud vidio u snu krvave rijeke i jezera. Šivare, ovog puta nećeš zaboraviti da mi doneseš polovinu od bogate nagrade.

Poklonivši se zmiji Šivar reče:

– Ne brini ništa, nagradu ću ti ovog puta sigurno donijeti. Dobit ćeš polovinu od onoga što dobijem od cara.

Zatim se uputi u dvorac. Kad stiže tamo, izađe pred cara i reče mu:

– Presvijetli care, dugo nam živeo u sreći i zadovoljstvu. Došao sam da ti rastumačim i ovaj drugi san. Znaj, taj san je strašan. Neprijatelji se spremaju da napadnu tvoju zemlju, stoga okupi što više možeš vojnika i naredi im da svakog trenutka budu spremni. Tako ćeš odoljeti neprijatelju i pobjedit ćeš ga i neće doći do potoka i jezera krvi.

– Hvala ti, Šivare, – reče car, pa odmah naredi da se svuda postavi jaka straža i da se sva vojska naoruža. Vojsku razmjesti po zidinama grada tako da može vidjeti neprijatelja. To je učinio u posljednjem trenutku, jer je neprijateljska vojska već pristizala i počela da napada utvrđeni grad. Ali, vidjevši naoružane vojnike, koji su bili pravilno poređani na tvrđavi, neprijatelji se vratiše i ne dođe do borbe.

Znači, i ovog puta se obistinio carev san i ovog puta ga je Šivar dobro protumačio.

Car potom nagradi Šivara; dade mu osam deva natovarenih blagom, pa ga pusti da na miru ide kući.

Vidjevši toliko bogatstvo Šivar se jako obradova; bio je presretan. Putem je mislio:
„Osam tovara blaga! Dovoljno je. To je više nego četiri. Zar nije najbolje da sve to zadržim za sebe? Otići ću kod zmije i gledat ću da je nekako ubijem, te ću se tako otresti te bijede. To nije ništa neobično, jer bi svaki drugi na mom mjestu to isto učinio.“

I Šivar se uputi prema stijeni gde ga je čekala zmija.

Zmija mu je ispuzila u susret. Kad je ugleda, Šivar dohvati jedan veliki kamen i svom snagom ga baci na nju. Kamen je odista bio velik i težak i da je pogodio zmiju ova bi ostala na mestu mrtva. Ali Šivar samo malo zakači njen rep, a zmija se izvi i pobježe u rupu.

Šivaru bijaše žao što nije usmrtio zmiju, pa je putem samo o tome mislio. Ali kad stiže kući žena ga radosno dočeka, pa on zaboravi i zmiju i svoja obećanja. Živio je sada bolje nego prije. Imao je novaca koliko je htio i premda ga je nemilosrdo trošio, blago se nije smanjivalo. Jer, osam tovara blaga je dovoljno za čitav život, pa i više od toga.

I Šivar je tako živio još tri godine.

Ali, desi se da car usni još jedan vrlo čudan san. On vidje u snu kako pada s neba pšenica i pokriva ljude i kuće. Pada danonoćno, sve više i više.

Kad se car probudi, sjeti se šivara, svoga tumača snova, pa odmah posla svoje sluge po njega. Vidjevši careve sluge, šivar se prepade: znao je da je car usnio još jedan san. Stoga on reče ženi:

– Više me nećeš vidjeti. Znaj, ovog puta se, verovatno, neću vratiti kući živ i zdrav. Ali putem šivar opet pomisli na zmiju pa reče:

– Otići ću do nje. Kad već moram nastradati, neka me zmija ubije; bolje ona nego car, jer sam joj zaista nanio nepravdu, to i zaslužujem. Tako dođe on do stijene. A zmija mu je opet ispuzila u susret, pa kad ga opazi reče mu:

– Zdravo, Šivaru, nerazumni čovječe! Nisu te badava nazvali tako, jer si ti zaista glup i sulud. Zar nisi ni jednog trenutka pomislio, kad si me prošli put gađao kamenom, da će, možda car usnuti još koji san? Za tebe je dobro što sam se onda spasila smrti, jer šta bi sad radio da mene nema? Kako bi rastumačio carev san?

Šivar joj onda odgovori:

– Ah, moja dobra i mudra sestro, vidim sada koliko sam kriv i glup. Evo, zato sam i došao ovamo. Radi sa mnom šta ti je volja. Možeš mi pomoći, ali me možeš i kazniti. Spreman sam na sve.

Ali zmija mu odgovori:

– Ne, glupi Šivare, neću ti ništa uraditi. Neću te kazniti već ću ti i ovog puta pomoći da se izbaviš od sigurne smrti, pomoći ću ti da rastumačiš carev san. Idi caru i reci mu da se ničega ne plaši. Jer taj san je dobar. Pšenica što pada s neba znači da će u čitavom carstvu nastupiti sretni dani; ljudi će se obogatiti, a on će vladati u sreći i zadovoljstvu do kraja života. Za ovo tumačenje će te car bogato nagraditi, ali ne zaboravi da mi ovog puta doneseš polovinu blaga. Treći put ti pomažem i zaslužila sam da mi jednom daš polovinu.

Šivar će:

– Ne brini ništa, mudra sestro, to više neću zaboraviti. Dobit ćeš svoj deo. Ovog puta neću pogaziti riječ, a ako je pogazim – neka odmah umrem!

Šivar potom nastavi put prema dvorcu. Vidjevši ga, car se obradova. A kad mu Šivar rastumači san, on se još više obradova i njegovoj radosti nije bilo kraja.

Naredi najprije slugama da iznesu burad sa šerbetom na gradske trgove. Nastalo je opšte veselje. Pio je car, a s njim i svi njegovi podanici, pa i naš šivar. Kad se slavlje završilo, car dade šivaru tri puta po osam tovara blaga i deve da mu to prenesu, pa ga sam malo isprati.

Šivar pođe kući, sav sretan što se to desilo, pa pomisli: „Red je da dam zmiji sve ovo blago. Ja imam dovoljno kod kuće i više mi ne treba. Zmija će biti zadovoljna i više se neće ljutiti na mene. Postat ćemo dobri prijatelji.“

I on zaustavi čitav karavan kod stijene, skide tovare sa deva, pa pozva zmiju. Ona se uskoro pojavi i Šivar joj reče radosnim glasom pokazujući na tovare s blagom:

– Moja mudra sestro, uzmi sad svoj dio. Dat ću ti sve, jer si bila dobra prema meni.

Ali mu zmija reče:

– Brate Šivare, pa meni nije potrebno to blago; šta će mi? Htjela sam samo vidjeti kakav si ti čovjek i koliko mogu računati na tebe. A sada pazi šta ću ti reći. Kad si prvi put dobio bogati poklon od cara, prevario si me; nisi došao k meni, već si zaobilaznim putem otišao kući. Ta godina je bila lisičja godina, dakle – godina laži i prevare. Stoga si me i ti, koji si inače vrlo slab čovek, prevario i otišao ne davši mi baš ništa. Postupao si kao i ostali, pa možda i gore od njih, jer si vjerovao da tuđa laž može prikriti tvoju. A kad smo se drugi put sreli, onda je bila godina krvi te si me stoga gađao kamenom i prolio moju krv. Ti si i ovoga puta postupao kao i svi ostali, pa čak i gore od njih, jer si vjerovao da krv što su je drugi prolili može sakriti onu koju si ti prolio. A sada su nastale godine izobilja i bogatstva; ljudi su postali dobri i darežljivi. I ti si stoga postao darežljiv. Postupaš kao i ostali, postao si darežljiv, pa čak i darežljiviji i od ostalih, jer mi daješ čitavu nagradu a ne samo moj dio. Prema tome, dragi moj Šivare, ti si se samo pokoravao vremenu. Ne budi ponosan na svoju dobrotu, već dobro zapamti ovo šta ću ti sada reći: ko se ravna prema drugima, a sam ne zna svoj put, svakako će skrenuti s njega.

Završivši to, zmija se uvuče u svoju rupu.

Šivar je pažljivo slušao zmijine reči. One su ga pogađale i stidio se sebe. Blago ga više nije privlačilo. Dođe kući pa, na zaprepaštenje svoje žene, podijeli čitavo blago svim susjedima.

On se poslije zmijinih riječi sasvim izmijenio. Jer riječi pametne zmije bijahu se urezale u njegovo srce. Više ih nije mogao do kraja života zaboraviti; kao da su bile ispisane u njegovoj svijesti.

Šivar je postao dobar čovjek. Kad bi neko nešto rđavo učinio, on je nastojao da bude pravičan; trudio se da bude dobar. A kad bi svi ljudi bili dobri, on je htio da bude bolji od svih.

Stoga je bio sretan do kraja života.

 

Izvor: Zehra Hubijar, Boja sreće, čitanka za 4. razred devetogodišnje osnovne škole, Bosanska riječ, Sarajevo, 2007, str. 27-33.