Gvinejska priča
Živio nekad u Africi jedan slonić. Bio je tako tvrdoglav da nitko nije mogao izaći s njim na kraj. Jednom se spremi slonićeva porodica u šetnju.
– Hajdemo, reče slonićev otac.
– Neću, odgovori slonić.
– Hajdemo, reče majka slonica.
– Neću, reče slonić.
– Hajdemo, rekoše starija braća.
– Neću, reče slonić.
– Dobro. Prošetat ćemo se mi i bez tebe, rekoše slonovi i odoše.
A slonić ostade sam. A kad ostade sam zaželi da se šeta s njima, pa se naljuti i uvrijedi što su otišli bez njega, tada pomisli: “Neću više da budem slon!” Razmišljao je malo što bi najbolje bilo da postane, pa odluči da postane lavić. Leže na zemlju diže sve četiri noge i počne mlatarati s njima po zraku, isto onako kao što to čine lavići.
U tom trenutku kraj njega protrči plašljiva gazela. Onda se zaustavi, pogleda slonića, uplaši se i pobježe.
– Evo što ću biti? povika slonić i potrči kao gazela.
Uši su mu se tresle kao lišće na vjetru, a debele noge su se spoticale jedna o drugu. Ali ubrzo ga od tog skakutanja zaboli cijelo tijelo. “Nije baš tako ugodno biti gazela”, pomisli slonić.
Tada ugleda zelenbaća. Gušter je sjedio na gipkoj grani koja je virila s drveta.
– Dobar dan. Ja bih se s nekim poigrao! reče slonić. – Hoćeš li se igrati sa mnom?
– Razumije se da neću. Ti si težak pa se bojim da mi ne prekineš granu.
Slonić ne uspjede ni trepnuti, a gušter jurnu u lišće i izgubi se.
– O gušteru! frknu slonić. – Zar misliš da bez tebe ne mogu? Naći ću ja već boljeg prijatelja od tebe.
I tako pođe dalje.
U polju ugleda majmune kako se igraju pa ih upita.
– Mogu li se poigrati s vama?
– Poigraj se samo, poigraj, zavikaše majmuni glasno.
Slonić još ne uspjede da dođe sebi, a majmuni se već počeše igrati s njim. Oh, kakva je to igra bila. Majmuni su ga uhvatili za rep, vukli za surlu, cimali za uši. Prevrtali se na njegovim leđima i škakljali ga po trbuhu. A slonić, ma kako se trudio, nije mogao uhvatiti niti jednog
majmuna. Od te se igre slonić ubrzo umori.
– Ne sviđa mi se da budem majmun! reče pa pođe dalje.
A majmuni se stadoše smijati tromom sloniću.
Išao slonić, išao i ugleda papagaja kako leti s grane na granu. Papagaj bješe tako šaren da sloniću zasjaše oči.
– Sad konačno znam čega ću se igrati. Letjet ću.
– Hajde počni, a ja ću te gledati, odazva se papagaj.
Slonić napravi veliki korak, ali ne poleti. Tresne na zemlju i ozljedi nogu. Stari papagaj nakrivi glavu i podrugljivo ga pogleda jednim okom.
– Morao bih odnekud da se malo zaletim, zbunjeno reče slonić.
– Pokazat ću ti odakle možeš poletjeti! utješi ga papagaj i povede prema strmoj obali.
– Gledaj, reče stari šaljivdžija, pa stade na rub, malo poskoči i uzleti.
Slonić također stade na rub, također poskoči ali pade ravno u vodu. Kad izađe na obalu bijaše mokar, prljav i obljepljen muljem i žabokrečinom.
Tada ugleda kako na obali stoje otac slon, majka slonica i braća slonići i svi ga šutke promatraju. Vidjevši ih, slonić se postidje.
– Povedite me sa sobom u šetnju, reče. – Od sada ću uvijek biti slon.
I cijela slonova porodica pođe u šetnju.
Izvor: https://sites.google.com/site/polariteti/price-za-djecu