Čovjek je pozivao svoga poznanika u džamiju. Bio je petak i odjekivao je džumanski ezan.
„Pođi sa mnom u džamiju“, reče mu. „Petak je, trebamo klanjati džumu.“
„Ti znaš da ja ne idem u džamiju“, reče mu poznanik.
„Znam, ali baš me interesuje koji je razlog?“
„Šta ja znam“, reče. „Možda malo utiče okolina, a i svakako izbjegavam da mi se pegla na pantalonama ne pokvari prilikom saginjanja u namazu.“
Čovjek se nasmija. Reče: „Vjerovatno se šališ. Zar zbog toga odustaješ od odlaska u džamiju?“
„Potpuno sam ozbiljan“, odgovori mu poznanik. „Znaš da mnogo vodim računa o odjeći i da mnogo volim zelenu odjeću.“
I zaista je bilo tako. Čisto i lijepo bi se nosio, na sebi bi uvijek imao nešto od zelene odjeće koja je bila ispeglana.
„Dobro“, reče čovjek. „Da li si ikada bio u džamiji?“
„Dok sam bio dijete išao bih ponekad sa dedom, ali tada nisam mislio na pantalone, no sada čisto sumnjam da bih otišao.“
Čovjek je bio razočaran i poražen zbog ovoga što je čuo. Pokaja se što je, uopće, započinjao razgovor. Međutim, dva mjeseca kasnije, čovjek je čuo da mu je poznanik, ipak, došao u džamiju, te odmah ode tamo. Uistinu, poznanik je bio u džamiji, ispred svih poredanih safova i opet na sebi imade zeleno odijelo.
Čovjek mu se polako približi i tihim glasom ga upita: „Rekao si da nećeš doći u džamiju?“
Poznanik mu ništa ne odgovori. Ležao je na tabutu prekriven zelenim prekrivačem, pripremljen za dženazu.
(Iz knjige Gerçege Dogru, s turskog prevela Izeta Fejzić)
Izvor: Elif, islamske novine, god. V, br. 14, Mešihat Islamske zajednice u Republici Crnoj Gori, Podgorica, februar 2005, str. 8.