Zlatna jabuka
Zlatna jabuka

Zlatna jabuka

Bio jedan car, pa imao pred svojim dvorima zlatnu  jabuku. Svaki je dan izlazio i sjedio pod jabukom i jedva čekao da vidi hoće l’ jabuka rodit’ zlatnim plodovima. I zbilja jabuka obehara i rodi sve samim zlatnim jabukama, ali još ne bijahu ni dozrele, a car opazi da mu jabuka nestaje. Kako koji dan osvane, svo po jedna-dvije manje. On dozove sluge pa njiha hršum, ko krade jabuke; ali oni ne znaju. Onda im car zapovijedi da cijelu noć sjede i da čuvaju. Carska se ne poriče. Sluge odmah čim se smrkne posjedaju oko jabuke i čekaju hrsuza. Čekali do po noći, ništa. Kad mal’ iza po noći evo ti iz mraka golema mede sve nešto mrmlja u sebi, upravio baš jabuci. Kad ga sluge spaze, svi skoče pa tabanima vatru, od straha noge polomili bježeći.

Sjutri dan opazi car da je opet nekoliko jabuka ukradeno. Zove sluge, al’ slugama ni traga ni glasa. Vidi car da tu nije šale, pa pusti telala, da se nađe junak koji će dočekat’ hrsuza pod jabukom i uhvatiti ga, a car će ga obasut’ darovima. Napošljetku se jave tri brata. Najprije će najstariji sam jer hoće da sam ugrabi carske darove. Sjedne pod jabuku ali čim se oko po noći pojavio medo, on kapu u šaku pa kroz mrak, da je sve tutnjilo pod njim. Drugu večer dođe srednji brat, ali i on čim spazi medu stisne bježati, koliko su mu noge mogle. Kad reda dođe najmlađem, Ćeli, on uzme tamburicu sa sobom pa pod jabuku. Oko po noći evo ti mede, sve pod njim granje puca, a Ćelo uz'o tamburicu pa kuca ne pometa. Medi budne tuhaf Ćelino ono kucanje pa mu se približi i rekne:

„Ama vjere ti, daj ti to mene nauči!“

„Hoću, zašto neću“, veli mu Ćelo. A medo gotova da poigra od veselja. Onda u Ćelo rekne:

„Hajde obuhvati ono deblo jabukovo što moreš bolje pa ću ti ja onda kazat’ dalje.“

Medo obuhvati deblo što može bolje, a Ćelo im'o konopac uza se pa ti mog medu stegne oko debla da su mu sve kosti pucale. I tako ga ostavi. Kad sjutra car ustane i pogleda u jabuku, ima šta vidjeti. Medo obgrlio deblo jabukovo pa tako stoji.

„To li je hrsuz mojih zlatnih jabuka!“ poviče car radostan. Odmah dozove sluge da medu ubiju, a Ćeli dadne obilne darove.

Pribilježio: Ata Nerćes

Izvor: Behar, list za pouku i zabavu, god. I, br. 1, Štamparija Riste J. Savića i druga, Sarajevo, 1. maj 1900, str. 18.